Čitanje tvoje knjige bilo je događaj u mom životu
1 min read
Izazov prihvatanja suprotnih ideja i razumevanje tuđih stanovišta gradi karakter, ali nema veće radosti od prepoznavanja sličnosti i duhovne srodnosti sa drugim. Ni sa čim se ne može meriti komunikacija koja teče, makar i da se ništa ne kaže, i čija je suština sloboda.
Mnoga prijateljstva umetnika, često ne bez kontroverzi, bila su obostrani podsticaj za stvaralaštvo, a iz njihovih diskusija nastajala su dela koja su menjala istoriju svetske kulture. Prijatelji su bili Pol Gogen i Vinsent van Gog, Kamij Pisaro i Pol Sezan, Edgar Dega i Eduar Mane, Man Rej i Marsel Dišan, Endi Vorhol i Žan-Mišel Baskijat, Lusijan Frojd i Frensis Bejkon, Džekson Polok i Vilem de Kuning… Među stranim piscima prijatelji su bili ili jesu Lord Bajron i Meri Šeli, Tolkin i K.S Luis, Džejms Boldvin i Toni Morison, Truman Kapote i Haprer Li, Frensis Skot Ficdžerald i Hemingvej, Pol Oster i DŽ.M. Kuci, Džonatan Frenzen i Dejvid Foster Volas…
Kod nas, prijateljstvo je obeležilo stvaralaštvo Olje Ivanjicki i Leonida Šejke, Milenka Šerbana, Petra Dobrovića i Ivana Tabakovića, zatim, Milana Konjovića i Ivana Radovića, Peđe Neškovića i Miće Popovića…. Veze među našim piscima mnogostruke su, od posleratne avangardne grupe oko „Moskve“- Crnjanskog, Pandurovića, Sibe Miličića, Vinavera, Andrića; zatim, Kiša, Kovača, Davida i Koprivice, do Dejana Stojiljkovića i Vladimira Kecmanovića…
Pisma koja su jedan drugome pisali Henri Miler i Lorens Darel, od 1935. do 1980. godine, a koja sada čitamo u izdanju „Službenog glasnika“, priredio je Ijan S. Makniven, a sa engleskog preveo Aleksa Golijanin.
Iščitavanjem ove prepiske stiče se uvid ne samo u privatnost dva pisca, u promene njihovih shvatanja umetnosti i života, već se saznaje i o njihovim brakovima, razvodima, selidbama, kao i o odnosu prema porodici i deci. Pisma odražavaju i tok svetske istorije.
Po svemu, ova dva pisca teško da bi bili spojivi u tako ličnom odnosu. Henri Miler bio je 21 godinu stariji od Darela, bio je Amerikanac nemačkog porekla, a pre nego što je postao pisac bavio se različitim poslovima. Darel je rođen u Indiji, a bio je poreklom iz porodice tradicionalno vezane za kolonijalnu državnu službu, školovan u Engleskoj. Njegova slonost ka Mediteranu prevladala je 1935. godine, kada se preselio na Krf. Negde u to vreme započinje njegova prepiska sa Milerom, koji je tada živeo u Parizu. Kasnije, Drugi svetski rat vraća Milera u SAD, a „Lari“ u evakuaciji pred nemačkim nadiranjem sa porodicom napušta Grčku i stiže u Kairo, gde radi kao oficir za štampu u Britanskom ministarstvu informacija. Ratni period, pored toga što je mogao da bude fatalan za književni arhiv i prepisku autora, bio je umetnički presudan za obojicu. Miler je ponovo otkrio ljubav prema amerikanstvu, slobodarskog, vitmanovskog kova, a Darel dobija inspiraciju za „Aleksandrijski kvartet“ u uzavrelom, lepljivom, vazduhu Egipta.
Početak prepiske vezan je za Milerovu „Rakovu obratnicu“ i Darelovo divljenje njegovom beskompromisnom spisateljskom umeću. A nastavlja se kroz vreme svedočenjem Milera o rađanju jednog talenta, mladog pisca u usponu.
Ta nesebična, savetodavna, uloga starijeg umetnika, njegovo oduševljenje dok otkriva Darelov potencijal, naročito u „Crnoj knjizi“ koju je pročitao čak šest puta kao – brutalnu, razornu, užasnu – kasnije prerasta u obostrane književne podsticaje. Miler je svojim pismom svedočio rađanju Darela pisca:
„Čitanje tvoje knjige bilo je događaj u mom životu, imao sam utisak da sam pročitao kolosalno delo, o smrti i preporodu, velika, dionizijska, tema za pisca koji dolazi. Naime, ova knjiga je samo za upućene – a koliko je takvih danas na svetu? To je hirurška operacija, samoporađanje: pupčana vrpca je konačno presečena. Posle ove tačke nema povratka. Sada si napolju, u velikom svetu, svetu koji si sam stvorio i u kojem ćeš u velikoj meri biti sam“.
Tokom vremena, kako je obojici rasla popularnost, bilo je lakše poveriti problem sa spisateljskom blokadom. „Rvao sam se sa novom knjigom“, kaže Darel. Oko njih dvojice bili su prijatelji Anais Nin, Alfred Perles, kao i mnogi drugi, čija zapažanja o njihovom pisanju prenose jedan drugome.
Budili su jedan drugog pismima o Šekspirovom geniju, o delima koje treba pročitati i filmovima koje treba videti. Darel se plašio da se Miler ne izgubi u američkom populizmu, a Miler se obrušavao na konzervativnu englesku tradiciju i primećivao da njegovom prijatelju najbolje pristaje Mediteran. Voleo je Miler Lao Cea, pre svih, a zatim – Luja Ferdinada Selina, Volta Vitmana, Emersona, Toroa, Rablea, a nije mnogo cenio Orvela. Smatrao je da su najbolje knjige one koje još drži u glavi, koje nije napisao, i to je poverio svom drugu Lariju: „Ono što stavljamo na papir samo je bleda imitacija, bledo i sve bleđe sećanje na ta zasedanja s nemim duhom“.
„Osećam da je istina povezana sa nasiljem. Istina je goli mač, on samo seče. A šta je to protiv čega se borimo, mi koji volimo istinu? To je laž ovoga sveta. Večna laž“, piše Miler iz Big Sura 1958. godine.
Darel je pored Milera cenio straralaštvo D.H. Lorensa, Kavafija, Borhesa, Markiza de Sada, čije je glasove ovekovečio u svom delu.
Jedan kraći posleratni period Lari je proveo u službi atašea za štampu pri Britanskoj ambasadi u Beogradu, grada koji je opisao kao „centar varvarstva koji se može uporediti samo sa najmračnijim danima mračnog doba“, punog „natmurenih Srba“. Mileru saopštava da je i Trst natmuren jer nema južnjačkog poleta, upravo zbog većinskog slovenskog stanovništva, karaktera ljudi Srednje Evrope, koji je „težak kao tuč“. Lari zatim teši svog druga: „Pošto sam izbliza video komunizam, uveravam te da su lov na veštice i ostalo u SAD daleko razumniji stav u odnosu na sve drugo(…)“.
Pročitajte JOŠ:
