Читање твоје књиге било је догађај у мом животу
1 min read
Изазов прихватања супротних идеја и разумевање туђих становишта гради карактер, али нема веће радости од препознавања сличности и духовне сродности са другим. Ни са чим се не може мерити комуникација која тече, макар и да се ништа не каже, и чија је суштина слобода.
Многа пријатељства уметника, често не без контроверзи, била су обострани подстицај за стваралаштво, а из њихових дискусија настајала су дела која су мењала историју светске културе. Пријатељи су били Пол Гоген и Винсент ван Гог, Камиј Писаро и Пол Сезан, Едгар Дега и Едуар Мане, Ман Реј и Марсел Дишан, Енди Ворхол и Жан-Мишел Баскијат, Лусијан Фројд и Френсис Бејкон, Џексон Полок и Вилем де Кунинг… Међу страним писцима пријатељи су били или јесу Лорд Бајрон и Мери Шели, Толкин и К.С Луис, Џејмс Болдвин и Тони Морисон, Труман Капоте и Хапрер Ли, Френсис Скот Фицџералд и Хемингвеј, Пол Остер и Џ.М. Куци, Џонатан Френзен и Дејвид Фостер Волас…
Код нас, пријатељство је обележило стваралаштво Оље Ивањицки и Леонида Шејке, Миленка Шербана, Петра Добровића и Ивана Табаковића, затим, Милана Коњовића и Ивана Радовића, Пеђе Нешковића и Миће Поповића…. Везе међу нашим писцима многоструке су, од послератне авангардне групе око „Москве“- Црњанског, Пандуровића, Сибе Миличића, Винавера, Андрића; затим, Киша, Ковача, Давида и Копривице, до Дејана Стојиљковића и Владимира Кецмановића…
Писма која су један другоме писали Хенри Милер и Лоренс Дарел, од 1935. до 1980. године, а која сада читамо у издању „Службеног гласника“, приредио је Ијан С. Макнивен, а са енглеског превео Алекса Голијанин.
Ишчитавањем ове преписке стиче се увид не само у приватност два писца, у промене њихових схватања уметности и живота, већ се сазнаје и о њиховим браковима, разводима, селидбама, као и о односу према породици и деци. Писма одражавају и ток светске историје.
По свему, ова два писца тешко да би били спојиви у тако личном односу. Хенри Милер био је 21 годину старији од Дарела, био је Американац немачког порекла, а пре него што је постао писац бавио се различитим пословима. Дарел је рођен у Индији, а био је пореклом из породице традиционално везане за колонијалну државну службу, школован у Енглеској. Његова слоност ка Медитерану превладала је 1935. године, када се преселио на Крф. Негде у то време започиње његова преписка са Милером, који је тада живео у Паризу. Касније, Други светски рат враћа Милера у САД, а „Лари“ у евакуацији пред немачким надирањем са породицом напушта Грчку и стиже у Каиро, где ради као официр за штампу у Британском министарству информација. Ратни период, поред тога што је могао да буде фаталан за књижевни архив и преписку аутора, био је уметнички пресудан за обојицу. Милер је поново открио љубав према американству, слободарског, витмановског кова, а Дарел добија инспирацију за „Александријски квартет“ у узаврелом, лепљивом, ваздуху Египта.
Почетак преписке везан је за Милерову „Ракову обратницу“ и Дарелово дивљење његовом бескомпромисном списатељском умећу. А наставља се кроз време сведочењем Милера о рађању једног талента, младог писца у успону.
Та несебична, саветодавна, улога старијег уметника, његово одушевљење док открива Дарелов потенцијал, нарочито у „Црној књизи“ коју је прочитао чак шест пута као – бруталну, разорну, ужасну – касније прераста у обостране књижевне подстицаје. Милер је својим писмом сведочио рађању Дарела писца:
„Читање твоје књиге било је догађај у мом животу, имао сам утисак да сам прочитао колосално дело, о смрти и препороду, велика, дионизијска, тема за писца који долази. Наиме, ова књига је само за упућене – а колико је таквих данас на свету? То је хируршка операција, самопорађање: пупчана врпца је коначно пресечена. После ове тачке нема повратка. Сада си напољу, у великом свету, свету који си сам створио и у којем ћеш у великој мери бити сам“.
Током времена, како је обојици расла популарност, било је лакше поверити проблем са списатељском блокадом. „Рвао сам се са новом књигом“, каже Дарел. Око њих двојице били су пријатељи Анаис Нин, Алфред Перлес, као и многи други, чија запажања о њиховом писању преносе један другоме.
Будили су један другог писмима о Шекспировом генију, о делима које треба прочитати и филмовима које треба видети. Дарел се плашио да се Милер не изгуби у америчком популизму, а Милер се обрушавао на конзервативну енглеску традицију и примећивао да његовом пријатељу најбоље пристаје Медитеран. Волео је Милер Лао Цеа, пре свих, а затим – Луја Фердинада Селина, Волта Витмана, Емерсона, Тороа, Раблеа, а није много ценио Орвела. Сматрао је да су најбоље књиге оне које још држи у глави, које није написао, и то је поверио свом другу Ларију: „Оно што стављамо на папир само је бледа имитација, бледо и све блеђе сећање на та заседања с немим духом“.
„Осећам да је истина повезана са насиљем. Истина је голи мач, он само сече. А шта је то против чега се боримо, ми који волимо истину? То је лаж овога света. Вечна лаж“, пише Милер из Биг Сура 1958. године.
Дарел је поред Милера ценио страралаштво Д.Х. Лоренса, Кавафија, Борхеса, Маркиза де Сада, чије је гласове овековечио у свом делу.
Један краћи послератни период Лари је провео у служби аташеа за штампу при Британској амбасади у Београду, града који је описао као „центар варварства који се може упоредити само са најмрачнијим данима мрачног доба“, пуног „натмурених Срба“. Милеру саопштава да је и Трст натмурен јер нема јужњачког полета, управо због већинског словенског становништва, карактера људи Средње Европе, који је „тежак као туч“. Лари затим теши свог друга: „Пошто сам изблиза видео комунизам, уверавам те да су лов на вештице и остало у САД далеко разумнији став у односу на све друго(…)“.
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
