Чиме је Патријарх Српски заслужио овакву мржњу?

Пише: Проф.др Ксенија Кончаревић

Да ли својим непрестаним позивањем на следовање Христу, Јеванђељу, на наше покајање и преумљење, на јединство у различитости али у добру?

Да ли својим неуморним ангажовањем на пољу харитативне делатности и изузетних постигнућа у пружању свих врста помоћи нашој „малој браћи“, сиромашнима, невољнима, одбаченима? Од самих почетака његовог деловања у Светоархангелском манастиру у Ковиљу, при коме оснива, са благословом Епископа бачког г. Иринеја, заједницу „Земља живих“ која пружа помоћ „губавцима наших дана“ – зависницима од психоактивних супстанци, одбачених и од својих породица и презрених од свију, и у којој се многи и многи рехабилитују, ресоцијализују и добровољно, свесно улазе у Цркву Христову, до данас, када у Архиепископији београдско-карловачкој, али и на целој територији под својом канонском јуросцикцијом, оснива и одржава рад народних кухиња, стипендирање деце и младих из вишедетних и социјално угрожених породица, породица и деце са Косова, као и најбољих ученика и студената, организује волонтерску лекарску и болничарску помоћ угроженима, нештедимице даје црквена средства за изградњу кућа оних који живе у беди и немаштини, испод границе људског достојанства?

Да ли тиме што очински грли све нас, позивајући на покајање, преумљење, свепраштање, на прекид раздора који добро донети не могу једном малом народу који је често кроз своју историју, али и сада, не мети иноплеменика и креатора светског поретка?