Čiča

Piše: Mišo Vujović

Njegova biografija podseća na kolektivnu istoriju naroda kom je pripadao. Trijumfalna i tragična, tužna i uzvišena, časna u vremenu besčašća:

Pobednik i junak tri rata, dva Balkanska i Velikom, u četvrtom neporažen postao gubitnik, žigosan i razapet na pravdi Boga kome je verno služio do zadnjeg časa.

Bio je prvi geralac porobljene i prva žrtva osramoćene i posrnule Evrope. Umesto streljačkog voda, Krcun mu je sasuo pun šaržer u glavu u prisustvu javnog tužioca Miloša Minića i stražara koji su ga sprovodili. Prethodno ga je opsovao i udario drškom pištolja. Draža se, vezan branio – pljunuvši mu u lice. Odsekli su mu glavu, telo uništili kiselinom i krečom. Lobanju su ratnih devedesetih iskopali i bacili u užarenu peć smederevske železare, svedoče njihovi šoferi.

Da li da zavaraju trag ili da obeshrabre sve koji tragaju za njegovim zemnim ostacima?

Kakva mržnja!? Još veći strah dželata. Otkud tolika raspolućenost jednog bića!? Srpskog. Dželat sa crvenom žabom na kapi okupan u krvi svojih sunarodnika zakleo se svom budućem egzekutoru ideološkom vođi da će se lično obračunati sa reakcionarnim snagama u Srbiji. I održao je obećanje, ubijajući najpre svoje Užičane bez suda i porote, bez prava na odbranu i svedoke. Sa istom strašću se obračunavao sa “domaćim izdajnicima” i svojim drugovima inforbirovcima. Bio je neprikosnoveni gospodar života i smrti u Srbiji. Osnivač Ozne i njen prvi šef u Srbiji. Prek, inpulsivan, surov i nemilosrdan nije se ustručvao da noćima isleđuje i teroriše utamničene, svestan ili ne,da je i sam zatočenik jedne surove ideologije koja će u ime socijalne pravde i ravnopravnosti ostaviti ogromne posledice na kolektivno biće srpskog naroda. Ali i njemu presuditi u zenitu moći.

Otkud tako dubok poriv za poniženjem poraženog i vezanog? I to heroja iz tri rata, četvrti tragični da ne pominjemo.

Draža je bio zavetnik časti i vojnik otadžbine. Nije odstupio ni kada je odstupnica predstavljala jedini izlaz iz čeljusti boljševizma.

Preživeo je Turke, Bugare, Austrougare, Nemce i njihove kvislinge, ali i pored zalaganja zapadnih saveznika, apela velike spisateljice Rebeke Vest, Trumanovog i De Golovog odlikovanja, završio je i bez prava na opelo i obeležje poslednjeg počivališta.

“Ostao sam vojnik ubeđen da narod treba da da reč na kraju. Ubeđen sam da sam bio na pravom putu. Pozivao sam novinare celog sveta i tražio misiju crvene armije. Sudbina je bila nemilosrdna prema meni kada me je bacila u najteže vihore. mnogo sam hteo, mnogo započeo, ali vihor, svetski vihor, odneo je mene i moj rad”, rekao je na kraju inkvizitorskog suđenja čovek o kome i danas kruže predrasude, neistine i kontroverze.

Ako budemo ćutali mi kao što su ćutali naši očevi potomci će nam živeti u mračnom lavirintu obmana i laži.