Čemerno – planina koja čuva sećanje na jednu od najkrvavijih epizoda Prvog svetskog rata

Čemerno, planina koja u samom svom imenu kao da nosi sav čemer, patnju i stradanja srpskog naroda te ratne 1915. Stradanja, koje bi bilo još strašnije da nije bilo junaštva vojnika Četvrtog pešadijskog puka drugoga poziva koji su svojim životima štitili odstupnicu Prve srpske armije.

Štitili su, ne samo vojsku i vrhovnu komandu, već celu Srbiju, jer da je front probijen, sve bi bilo gotovo. Da nije bilo Čemerna, ne bi bilo ni Mojkovačke bitke, Gorničeva, Kajmakčalana…

Početkom novembra 1915. dok su žitelji Kraljeva živeli prve dane pod austrougarskom okupacijom, okolna brda su podrhtavala od bitaka koje su na njima vođene. Borbe su se, osim na Čemernu, vodile na Vranovcu, Troglavu, Jelici, Stolovima…Ipak, jedna od najsmrtonosnijih bitaka, u kojoj je stradalo više od 1.500 srpskih vojnika, odigrala se na snegom prikrevenom vrhu Čemerna.

Brojčano nadmoćnijoj desetoj austrougarskoj brdskoj brigadi, koja je nadirala iz pravca Ivanjice, suprostavio se Studenički odred, koji je nekoliko dana ranije formiran od vojnika Četvrtog pešadijskog puka drugog poziva i Šestog pešadijskog puka trećeg poziva.

Najžešće borbe su se vodile 10, 11. i 12. novembra, a položaji na vrhu Čemerna nekoliko puta su prelazili iz jednih u druge ruke. Gubici na obe strane su bili strahoviti.

„Na ovom mestu, od Berberovog polja pa do samog vrha, na prostoru od kilometar i po, za jedan dan poginulo je 624 austrougarskih vojnika Desete austrougarske brdske brigade. 11. i 12. novembra, 108 vojnika, podoficira i oficira Četvrtog pešadijskog puka gine“, objašnjava okupljenima na vrhu Čemerna artiljeriski major u penziji, Rade Vukosavljević.

Cena je bila visoka, ali cilj je ostvaren – neprijatelj nije uspeo da „u klešta“ uhvati srpsku armiju i tako je uništi. Dok je vrh planine“preoravala“ artiljerija, Ibarskom klisurom vijugala je nepregledna kolona srpskog naroda koji se povlačio. Vojska, Vrhovna komanda, Vlada na čelu sa starim kraljem i više od 100.000 civila otpočeli su svoje mučno putovanje ka jugu, usekom između Stolova, Troglava i Čemerna, svojevrsnim „Vratima spasa“.

Ali se završetkom bitke, tragedija srpskih junaka nastavila. Poginule, nije imao ko da sahrani. Austrijanci su, kada je sneg okopnio, svoje mrtve pokopali, a leševe srpskih vojnika razvlačile su zveri i grabljivice. Neprijatni miris raspadanja, dugo je vremena kao oblak lebdeo iznad samog vrha Čemerna, te otuda i naziv Smrdljuč, koji mu meštani nadenuše.

„Godinama, a i decenimajama nakon završetka Velikog rata, čobani su nalazili kosti stradalih vojnika, koje su divlje zveri razvlačile, jer posle povlačenja i okupacije nije imao ko da ih dostojno sahrani“, kaže Vukosavljević.

Uprkos važnosti koji je bitka na Čemernu imala u našoj istoriji, ona je iz neobjašnjivih razloga bila skrajnuta, gotovo zaboravljena, sem u usmenim kazivanjima ovdašnjih ljudi. Ipak priča o hrabrosti srpskog vojnika došla je do majora u penziji Radeta Vukosavljevića koji se godinama, zajedno sa grupom entuzijasta, pre svega meštana obližnjih sela i članova lokalnih udruženja pre svega ratnih vojnih veterana, bori protiv zaborava.

Uz pomoć donatora, lokalnih institucija i Žičke eparhije podižu belege, spomen česme i ambijalentalne učionice, a na samom vrhu Čemerna u planu je da se podigne Vojnička kapela gde bi bila ispisana imena poginulih ratnika čije seni na večnoj straži čuvaju „Vrata spasa“. Jer, da nije bilo „Vrata spasa“, ne bi bilo ni Solunskog fronta, ne bi bilo „Kapije slobode“.

Izvor: Sputnjik