Čekajući mesiju

Nesrećni Srbi, koliko imaju sreće sa vlašću, toliko imaju i sa opozicijom. Vlast se, i u Srbiji, i u Crnoj Gori, oslonila na opipljivu podršku Zapada, opozicija na virtuelnu i najvećim delom umišljenu podršku Rusije. Nekad mi se čini da bi, kada bi neko zabranio vlastima da govore u budućem vremenu, a opoziciji da spominje Rusiju, u javnom prostoru nastupio muk. Niti vlast zna šta bi rekla bez poziva na svetlu budućnost, jer sadašnjicu nije sposobna da tvori, niti bi opozicija umela da kaže šta će raditi ako se, nekim čudom, ruski avioni ne pojave iznad našeg neba.

I oni koji veruju vlasti, i oni koji joj ne veruju, imaju svoju utopiju, pomoću koje lakše podnose čemerni. tranzicioni život. Sve na svetu ima svoj kraj, sem balkanske tranzicije, kojoj se kraj ne vidi. Jednima se utopija zove Evropska unija, drugima Rusija, koja treba da, umesto nas, završi sve ono za šta mi nismo sposobni. Za nesreću, obe utopije su ultimativne: niko nema pojma štlja bi radio bez poziva na golu nadu i večno trpljenje. Narod kaže: ne lipši magarče do zelene trave.

Vlast, ona evrofundamentalčistička, ipak ima prednost: činovnici EU, tu i tamo, podele neku pohvalu i obećaju da ćemo, kad-tad, makar pre samog fajronta, postati deo njihovog Levijatana, dok se Rusija drži rezervisano: ne obećava, ne folira, ne daje lažnu nadu. To opoziciju ne sprečava da svaki drugi-treći dan ne sklopi, sama sa sobom, neki pakt između nas i Rusa i zbog toga sve više liči na onu usedelicu koja se prijateljicama hvalila da se zabavlja s novim dečkom, ali da on o tome još pojma nema. Pre ili kasnije, biračko telo, kome se opozicja poltroniše proruskim pričama, pročitaće ovu igru i postaće još apatičnije i još će manje verovati opoziciji. Lažne nade su gore od gorkih istina. Upravo zato su Stari Grci nadu držali za najveće zlo, jer je podla vera da će se pomoću nje prevariti činjenice života.

Srbi, od Garašaninovog Načertanija, nemaju nacionalni program koji je makar smisaon, kamo li dobar. Vek i po tumaramo po političkom „od danas do sutra“, pri čemu su sva naša današnja „načertanija“ sastavljena od idiotskih floskula „da živimo bolje“, „da svrgnemo ovu vlast, pa da otvorimo srpski Diznilend“, „ne znam što Rusa nema, al` popodne dolaze sigurno“. To nije plan, to nije politika, to nije vizija. Potreba naše opozicije da bude građanska je porasla do karikature; sva njena politika je da, u okviru istog građanskog pogleda na svet, kaže „ne“, tamo gde vlast kaže „da“. Opozicija je shvatila da niko, ko se politikom bavio u vidu zanata, nije umro gladan i nije spremna ni na kakav rizik, niti na ličnu žrtvu. Radije naši opozicionari biraju da vek provedu kritikujući vlast, nego da bace kocku i probaju da se vlasti domognu.

Nema dana da ne čujem od nekog pametnjakovića, koji još veruje u opozicione bajke, da nam nema spasa, ako nas Rusi iz bule ne izvade. Obično im predložim da, za takav slučaj, oforme liste čekanja za skok s mosta u provaliju, da makar gužvu ne pravimo, ako Rusi slučajno ne dođu.

Garašanin je govorio: „Kad se moj otac dizao na Turke, nije znao ima li tih Rusa na svetu“ i „Svoj lebac jedemo svojim zubima, a ne ruskim“. Samo plitak um će, u ovakvim rečima, videti rusofobiju; ovo je zdravo stanovište da se sudbina mora držati u sopstvenim rukama ili, kako bi Njegoš rekao: „Nada nema pravo ni u koga, do u Boga i u svoje ruke“.  Kada ej, 1915-te, Putnik pisao Mišiću da obodri trupe, da izdrže još malo, jer dolaze saveznici, Mišeić je odgovorio: „Ja sam vojnik, ne čekam saveznike, nego neprijatelja“. Taj dijalog pokazuje svu razliku između sna i stvarnosti. Rusofilstvo je, među Srbima, endemska pojava i, sama po sebi, nije loša, sve dok se ne pretvori u neku vrstu religije, koja gubi svaki kontakt sa stvarnošću. Čekanje na Rusiju već počinje da liči na čekanje na drugi silazak Hristov: svi zanju da će ga biti, ali niko ni približno ne zna kada će se dogoditi.

Usuđujem se, iako nisam ni približno takav politički genij, kakve odgaja naša opozicija, da joj predložim da svoju visoku pažnju obrati na mogućnost da Rusija ne dođe ovog, ili nekog drugog petka, u poslepodnevnim časovima, i da nam kaže šta ćemo da radimo u tom slučaju? Šta je plan „Be“? Ili postoji samo plan „A“ da se narod laže u nedogled da su motori ruskih tenkova već upaljeni i da se samo čeka da Putin odredi najkraću rutu od Vladivostoka, do Srbije i Crne Gore? Ta laž ima rok trajanja, samo je pitanje da li opozicija to zna, ili se nadaju da će penziju zaslužiti i dočekati stalnom najavom dolaska istočne braće?

Da valst ne brlja ovoliko, opozicija bi se, s ovom pameću koju ima, davno uzgasila. Milo i Alek drže u životu naše opozicionare, nešto sitnim kombinacijama, a mnogo više svojom nesposobnošću da makar nahrane narod u 21-om veku. Da su ova dvojica samo malo sposobnija, opozicionari bi morali da se vrate svojim starim zanimanjima, dakle-ničemu.

Pričam, nedavno, u studiju, sa jednom opozicionarkom i pitam je kakav joj je plan, ukoliko se sutra domognu vlasti? Odgovor me zakucao: „Mi ćemo razgovarati sa svima“. Umalo me kap nije strefila. Pitam dalje: „A na spoljno-političkom planu? Šta ćenjmo sa Šiptarima, šta sa ostalim susedima“? Kaže: „Razgovaraćemo“.

Odmah vidim da Hrvati, Šiptari o ostali nemaju razloga za brigu, ma ko da u Srbiji uzme vlast. Jedni bi i umeli, ali im ne daju zapadni gospodari, drugi bi i smeli, ali ne umeju. Udružuju se oni koji ne znaju, sa onima koji nemaju i onima koje ne smeju. Ni Zapad ne mora da brine, za ovakvu pamet je nekad morao da plaća, sad je ima besplatno. Kad se malo udubite, videćete da je ono što danas priča srpska opozicija, u dlaku ista priča, koju su Vučić i Nikolić pričali do 2012-te.

U redu, reći će neko, možda samo tako pričaju, ali imaju tajni plan, priču koja se ne priča javno. Nemaju. Znam ljude. Istina, ni sami ne veruju u svoje priče i jedino im je važno da opstanu u politici, ali drugi plan nemaju. Nemaju ni prvi. Ima dve godine da im nudim opkladu-ako Rusi dođu ove godine, ja prestajem da se bavim političkim novinarstvom, a ako ne dođu, oni se povlače iz politike. Ni jedan nije prihvatio opkladu. Žive od podgrevanja lažnih nada i još u tome vide političku inteligenciju: kobajagi, održavaju bodar duh u narodu. Ovakve laži oni vide kao ozbiljnu nacionalnu politiku.

Ako neka opoziciona grupacija kaže da neće na izbore, to je samo zato što nije obezbedila kombinaciju s vlčašću za potpise za listu; čim kombinaciju nađu, odmah pričaju kako je, sa svim svojim manama, demokratija ipak najbolji sistem. Potreba da se lizne iz državnog čanka je toliko jaka, da kroz nju ne može da se probije ni jedan pricip. Šaka čvaraka je, danas, srž svake politike u Srbalja. Što više razmišljam, postaje mi jasnije da srpske političare, bez obzira s koje su strane vlasti, nije postavila MENS-a. Političke pameti više ima u rodovskoj zajednici, pa čak i u onom finom lukavstvu, koje žena sprovodi prema svom čoveku, nego u srpskoj politici. Zapravo, to je, mislim na srpsku politiku, jedino mesto gde ne postoji politička pamet. Da nije tako, ne bi nam ovako bilo.

Mnogo više brinemo „su čim“ ćemo pred Putina, ili pred EU, nego pred Miloša.

Stvarno, šta ćemo da radimo ako Rusi ne dođu ovih dana?

P.S. Znam da će se naći neko ko će me, posle dva pročitana reda, optužiti da sam rusofob. Daleko bilo! Da nisam Srbin, odabrao bih da budem Rus. Niklo moj, nikad, nije bio anglofil, germanofil, ili frankofil, pa nisam ni ja. Sve moje istine i zablude su srpske i svi moji heroji su Srbi, od Miloša, do Tepića. Sem dvojice-Sokrata i Leonide-i to samo zato što su se poneli srpski.