Царе, царе, колико је сати?

пише: Емило Лабудовић

Вријеме је, као појаву и као димензију, измислио човјек, тврде физичари, и оно ван људске перцепције и не постоји, бар не овако како га ми памтимо, мјеримо и доживљавамо. Јер, кад би постојало, морао би се знати његов почетак, а кад се десио такозвани Велики прасак, прапочетак свемира, то наука још увијек није, а неће ни скорије, одредила. Па чак и да одреди, увијек остаје питање свих питања: а шта је било прије тога.
Чак ни човјек није сигуран када је, као исјечак једног свеопштег кретања, почело „његово вријеме“. Све савремене научне методе временског дешифровања и дефинисања неке појаве, предмета или далеких догађаја, и даље су више у сфери нагађања него што дају прецизне одреднице. Како год, то што је човјек, себе и својих потреба ради, укалупио вријеме, оно и даље остаје оно што је одвајкада било: загонетка!? И ни најмање не зависи од нас. Јер, постојало је прије човјека, постојаће и послије њега.
У одређивању односа себе према времену, човјек се користи сатом и календаром. Сат је вјековима напредовао, од оних „сунчаних“, преко зидних, са клатном, преко џепних па све до „ролекса“, а и календар се мијењао и прилагођавао више пута. Али, оно што је у свим тим облицима и направама било најважније –  била је потреба за прецизношћу. И мјера једнака свима и за све. Не тако давно, то измјерено вријеме се преко црквених звоника, сат – кула, градских торњева… дијелило и бивало на располагању свима. И човјек, као индивидуа и као грађанин, функционисао је без проблема. Али, што се више друштвено еманциповао, човјек се, и као појединац и као заједница, све више отуђивао, постајао себичан, хедониста и све, па чак и вријеме, желио је само за себе. И почело је вријеме ручних сатова.
Од оних обичних, али фунционалних, до оних, углавном швајцарских, чија минуциозна апаратура личи на свемирску, али показује исто вријеме, сатови су постајали статусни симбол и мјера растојања у односу на „оне друге“. То је ишло, а и даље иде, дотле да су часовници вриједјели читава мала богаства, далеко надмашујући вриједности аутомобила, станова, земљишта… Ипак, вријеме је било сурово опште и једнако се приказивало како на оним, прво руским а онда кинеским, обичним и јефтиним сатовима, тако и на оним богаства вриједним „швајцарцима“. Међутим, гладан себе на мјесту на које ни по једном другом критеријму не би могао бити, човјеку чак ни тај најскупљи није био довољан статусни доказ уколико се појавио неки још скупљи.
И тако, уз колекционаре слика, аутомобила, ципела, поштанских марака и којекаквих још дрангулија, добили смо и колекционаре сатова. Иако се, по грађанском бонтону може носити само један (нешто попут султана који је имао харем са ко зна колико жена, а спавао само са једном) остали сатови, скупљени у пригодне кутије, држали су имаоца у увјерењу да читав свијет зна за њихово богаство и високо мјесто на скали друштвеног вредновања. А вријеме, шерет, једнако је казивало на свима њима, као и на оном дозлабога јефтином, кинеском ли јапанском, на руци просјака на ивици моста.
Једног од тих колекционара не скупих него најскупљих сатова, нашег човјека, до јуче нам најскупље главе (колико год да је у њој мало чега било), скоро све вријеме, а однедавно, поново и интезивније, жестоко прозивају и траже да одговара пред законом. Те одакле му, те како их је стекао, те колико просјечних плата вриједи један, те ово, те оно… угавном, човјеку се не дријема? Још један очигледан примјер како су у гладнога велике очи, јер одговори су више него јасни и свима доступни. Ни АСК, ни суд, ни Спуж, кад их буде, не би дали и неће дати прецизније и јасније.
Одакле су му, најмање је важно, јер одакле год да су, купио их није, бар не за плату. Стекао их је као и све друго што има, ако сам рече: „филингом за бизнис и тешким, даноноћним радом у зноју лица свог“. Оно око просјечних плата је тривијално поређење јер да није био „изнад просјека“ не би их ни имао. И да му се одузму, слаба фајда јер их не би имали коме продати. А да га затворимо? И то што прије. Е, то би, с правом, за многе била сатисфакција вреднија и од најскупљег „швајцарца“.
Али, ја мислим да је он већ одавно „на робији“, јер и од најцрњег робијања горе је стрецање на сваки звук звона и ишчекивање да бане патрола СПО, са налогом за привођење. И за џаба му сви закулисни договори о „ненападању“, прије или касније, а увијек више него сигурно, наћи ће се тужилац и судија заклети закону а не мафији са њим на челу. А до тог тренутка, сви његови сатови откуцавају исто вријеме и најављују да је само питање времена кад ће доћи оно „његово“ и кад ће га приупитати: „царе, царе, колико је сати“? А одговор неће бити ни на једном од гомиле „швајцараца“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: