Bunkeri duboko u planini: Zašto su iranska nuklearna postrojenja teška meta

Uprkos brojnim najavama i pretnjama, uništenje iranske nuklearne infrastrukture ostaje izuzetno težak zadatak za svaku vojnu silu — pa i za Izrael, koji se često predstavlja kao jedini regionalni akter spreman da samostalno deluje.

Razlog? Iran se godinama pripremao za scenario napada, učvršćujući svoja postrojenja ne samo materijalima, već i pametnom arhitekturom — fizički, tehnički i taktički.

Beton deblji od odbrane

Vojni analitičari ističu da su objekti kao što je Natanz zaštićeni specijalizovanim, ultraotpornim betonskim strukturama. Penzionisani pukovnik američkog Ratnog vazduhoplovstva i analitičar Si-En-Ena, Sedrik Lejton, ukazuje da se radi o betonskim pločama otpornim na prodor konvencionalnog oružja, uključujući neke tipove bunker-buster bombi.

„Čak i da Izrael upotrebi svoje najmoćnije bombe, ostaje pitanje da li mogu da probiju ovaj nivo zaštite,“ naveo je Lejton. On dodaje da bi bilo potrebno više uzastopnih talasa napada kako bi se napravila značajnija šteta – što bi ujedno povećalo rizik eskalacije širih razmera.

Arhitektura otpora: Taktički tuneli i duboki objekti

Možda i ključniji faktor je dizajn nekih objekata, poput postrojenja u Fordou. Zakopan duboko u planinama, na dubini od preko 800 metara, ovaj kompleks je van domašaja većine klasičnih oružanih sistema.

„Krstareće rakete imaju problem – ne mogu da skrenu pod pravim uglom u tunelima koji su upravo tako dizajnirani,“ kaže Aleks Plitsas, stručnjak Atlantskog saveta. On objašnjava da su ulazni koridori ovih podzemnih objekata konstruisani tako da ublaže udarne talase, te onemoguće direktan prodor oružja.

I to nije sve — sistemi tunela često vode u više pravaca i slojeva, dodatno zbunjujući i usporavajući eventualnu invaziju.

Da li je Natanz stvarno pogođen?

Prema zvaničnom saopštenju Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), Iran je potvrdio da je postrojenje u Natanzu pretrpelo neki vid napada. Ipak, agencija navodi da nije došlo do curenja radijacije, niti su ostali objekti, poput Fordou i Isfahana, prijavili oštećenja.

Ono što se iz svega ovoga jasno vidi — Iran nije čekao da bude meta. Njegova odbrambena strategija je bila u izgradnji, a ne u odgovoru.

Geopolitika betona i dubine

Uništenje iranskih nuklearnih kapaciteta više nije pitanje preciznosti ili volje, već kapaciteta. Čak i najsofisticiranije vojske danas moraju da priznaju da je uništavanje dobro utvrđenih ciljeva daleko teže nego što izgleda na mapi. Ili na tviteru.