Bugarska: 10. godina NATO-a, vojska nikad slabija

U martu ove godine dočekan je jubilej od kako je Bugarska postala punopravni član Organizacije severnoatlantskog pakta – NATO, što se dogodilo u okviru petog i najvećeg proširenja NATO-a od nastanka alijanse 4. aprila 1949. godine. Države osnivači vojnog saveza su Belgija, Kanada, Danska, Francuska, Island, Italija, Luksemburg, Holandija, Norveška, Portugalija, Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD. I pre nego što je postala zvanična članica Alijanse, Bugarska je aktivno učestvovala u njenim vojnim operacijama. Do 24. marta 2014. godine broj pripadnika Oružanih snaga RB koji su učestvovali u vojnim operacijama NATO pakta iznosi 12.802, od kojih 2.304 oficira, 2.942 vodnika, 7.530 vojnika i mornara, i 26 državnih službenika.

Na bugarskom portalu BG Njuz, objavljen je tekst kako Bugari doživljavaju članstvo i da li ih je to koštalo.

,,Dana 29. marta tačno je 10 godina od kada se Bugarska pridružila NATO-u. 10 godina u NATO-u i bugarski političari, bez obzira na političku boju, nastavljaju da se oslanjaju na mitski član 5, koji kaže da je napad protiv jedne strane pakta napad na sve ostale.

Ovaj mitski član, međutim ni na koji način obavezuje sa vojnim odgovorom.

10 godina mi smo u NATO-u, a naša vojska nikada nije bila slabija, manji, manje dobro obučeni, manje dobro naoružani i beznačajani. Dakle, imamo samo nekoliko ratnih brodova nekoliko desetina dotrajalih aviona i 30. 000 u vojsci heroja, od kojih je skoro jedna trećina: oficiri bez pištolja.

Sa takvim arsenalom, kako je prigodno primjetio bugarski novinar, možemo učestvovati u velikoj bioskopskoj proizvodnji, ali ne i u realnoj akciji.

I dok smo na temu proizvodnje bioskopa, u ovo vrijeme zaista ima lijepih bugarskih filmova. Kao ,,Rezervisti“.

To je upravo naša vojska sada, nekoliko oddballs koji su sve samo ne, vojnici.

Naše geopolitičke karakteristike su takve da je Bugarska u obavezi da ima jaku vojsku.

Dosta sa ovim izgovorom da smo siromašni. Naša zemlja nikada nije bila bogata zemlja, niti ima velike ljudske resurse, ali dugo vremena je imala stvarnu i efikasnu vojsku.

Bili smo siromašni, a 1885. godine za vrijeme srpsko – bugarskog rata, bili smo siromašni tokom dva rata tokom Prvog svjetskog, Drugog svjetskog rata čak.

Ali tokom svih tih ratova bugarski vojnik borio se kao lav, imali smo vojne stratege. Jaku vojsku čak i tokom komunističkog režima smo imali.

Posle promjena, međutim, bugarski političari su odlučili da su oružane snage zastarele.

Započeli su ,,reformu” u ​​transformaciji bugarske vojske ,,troje u penziji”.

Prvo svetlo da NATO vidi našu zemlju, pre svega, kao teritorija čije luke i aerodromi mogu da koriste bili smo primorani na uništenje naših raketa SS – 23.

Niko nam nije rekao zašto treba odustati ovog strateškog odvraćanja oružja svakog protivnika (osim prava na dobijanje modernizovane verzije), čiji zapadni ili istočni ekvivalent je u službi sa skoro svim velikim armijama u svijetu, uključujući i NATO. Hajde, nije niko ozbiljno mislio da bi ovi projektili pogodili Beograd i Istanbul? Ne, mislim da je neko upravo imao nikakvog interesa za jakom bugarskom vojskom. Čak i naši saveznici u NATO-u. Mi smo potrebni za politički dogovor, ali ne i kao vojna sila.

Vijetnam je nepremostiv faktor u nestabilnom regionu jugoistočne Azije i zbog toga je potrebna jaka vojska. Vojska obezbeđuje Vijetnamz nezavisnost, braneći nacionalne pozicije i to je postala osnova za ekonomski napredak Azije.

A sada pogledajte bilo koju fotografiju bugarske vojske. Provjerite ih. Jedan ima kapu, drugi poklopac, treći je čak bez šešira. Četvrti je debeo, nizak peti, šesti je dugačak i tanak.

Posle 1989, bugarska populacija smanjena je za skoro 2 miliona ljudi, policija je ostala iste veličine, a vojska opala između 4 i 5 puta.

Drago mi je što imamo malu, mobilnu, modernu i efikasnu vojsku, ali nas je samo malo. Samo, tako će biti sve dok bugarski političari shvate da ulaganje u vojsku je investicija u zemlji sigurnosti i prosperioteta.

Samo ovde mi se igramo čekajući ,,tri penzije”, i rastežemo ratluk za nacionalnu bezbjednost.

Hajde da ne čekamo Ujka Sema. Zaboravite Svetog Ivana. Neka bugarski narod bude spreman da se bori sam, a onda oni koji žele da nam diktiraju šta da radimo, možda malo više treba da slušaju naš glas.