Братунац, Сребреница: Двапут убијени

Пише: Лука Радоњић

Ернесто Сабато, аргентински писац и научник, познат је по неколико ствари: по својим есејима, по својим романима, по свом младалачком политичком активизму, по навијању за Естудијантес, ангажману у оквиру Националног одбора за особе нестале током диктатуре војне хунте у Аргентини.

Романи и есеји свједочили су о њему као писцу. Његов докторат из физике о њему као научнику. Његов активизам о њему као активисти. Одлазак на мечеве Естудијантеса, о њему као љубитељу фудбала. А његов ангажман у потрази за несталим особама – највише је свједочио о њему као човјеку.

Шта је требало једном познатом писцу и научнику, да се баш он – бави тиме? Шта га је мотивисало? Зашто није рекао – нека то ради неко други! Зато што је вјеровао у оне вриједности које нас чине људима. Вјеровао је у сјећање. У самопоштовање. У саосјећање. У тражење. Тражећи нестале, тражио је и себе. И нашао је себе.

Зато се и на данашњи дан, ако ништа друго – сјетимо. Пишем „ако ништа друго“, свјестан и да је сјећање у овом времену постало луксуз.

Сјетимо се убијених и несталих. Сјетимо се оних мајки, за чијим сузама не јуре камере. Сјетимо се оних гробова које нико осим најближих породица не посјећује. Сјетимо се оних жртава о којима се не говори много или се не говори уопште. Сјетимо се оне дјеце, мајки, стараца и војника који су убијени два пута. Једном, убијањем њихових живота.

Други пут, заборављањем на њихову смрт и пуштањем на слободу њихових џелата. И заборав је убиство. И неправда је убиство. Морално убиство које траје. И у њему не страдају поново само они који су већ убијени, него и ми који заборављамо, односно наш морал и самопоштовање, као људи и као нације. А они, који су пустили на слободу џелате, раме су уз раме са онима који џелате славе. Они извршавају – морално самоубиство.

На насловној фотографији уз текст је списак убијених Срба и Српкиња на подручју Сребренице и околине на потезу од 1992. до 1995. године, од стране муслиманских паравојних трупа. Списак садржи све старосне доби. Укључујући и дјецу, од које би постали можда земљорадници, судије, пјевачи, умјетнице. Ко зна шта би све постали али најтеже је то што никада нећемо сазнати. Зато, оних којих не жели да се сјети „свјетска јавност“, сјетимо се ми.

Зашто данас на врели јулски дан, да пишем о томе? И зашто баш ти да пишеш? И зашто баш ми да читамо и дијелимо? Зашто баш ми да се сјећамо? Одговор је прост. И Ернесто Сабато га је знао: Јер смо људи. Јер нам вриједност живота не одређују политичке кампање и трендови, ни интереси великих сила којима сви служимо само као бројке. Они кроје прошлост по мјери својих интереса у будућности. Памтимо смрт, зато што вјерујемо у живот. Тражимо истину јер желимо правду, тражимо правду јер желимо мир. Желимо мир, јер вјерујемо у живот.

Овај скроман текст прилажем Информативном порталу ИН4С, као скроман допринос сјећању и незабораву на жртве рата у БиХ и борби против опште хипокризије која не вреднује све људске животе и жртве.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: