BRANKOVO LAKOSANO LISJE- 197 godina od rođenja Branka Radičevića

Piše: Milica Kralj

Najznačajniji preokret u srpskom pesništvu učinio je mladi Branko Radičević: glasom narodnog jezika i narodnog stvaralaštva, obznanio je vlastitu slobodu stvaralaštva, svežinu neposredne reči i njene treptave melodije, neposrednu lepotu i lakosani uzlet ka sferama životne radosti i životnog izobilja.
„Samo narodna poezija i njen odgajenik Branko Radičević stoje od početka na čisto srpskom zemljištu. Branko nije samo usmetničku poeziju srpsku razvijao u duhu naših narodnih pesama, nego je i prvi pokazao, da ona može biti samostalna bez tuđinske odeće i mitologijskih šljoka i nakita“- zapisao je Jovan Bošković.
Radičevićeva poezija je mladalačka, poletna, razdragana, erotična i vesela. Sazvučje melodijsko i sazvučje prirodnog osećanja elektriciteta, prepuno neponovljive energije; neposrednost i jednostavnost, njegova virtuozna elegancija njegova dikcije, njegova tesna priljubljenost uz nacionalnu stvarnost, njegovo prkosno i bez ustručavanja uskakanje u najaktuelnije probleme srpskih društvenih borbi – učinili su da ono postane sastavni deo srpskog nacionalnog života i srpske nacionalne vere u budućnost a ime Branka sinonim pesnika. Taj slavuj naše poezije zapevao je čistotom svoje duše čistim glasom, čistom melodiijom i vinuo se put nebesa.
– Ja mislim» – pisao je s razlogom Đura Daničić povodom prve knjige Brankovih pesama (koje je mladi autor imenovao čistim izrazom P e s m e) a imajući u prvom redu okolnost da je u toj knjizi «jezik kao suza – čist « da do danas još ni jedan učeni Srbin ovako pjevao lepo kao ovaj Radičević, a on pjeva onako kako treba Srbin književnik da pjeva.“
Branko je živeo, pevao i umro mlad; motivi njegovih najboljih i najpoznatijih pesama motivi su mladosti: prva saznanja o ljubavi i prirodi. Karlovci sa akvarelnim bojama proplanaka i vinograda, potoci i kupanje u dunavu, belonoge peračice na Belilu, penjanje na Stražilovo; vino, tambure, kolo; čežnja za dragom , sreća susreta, tuga gubitka.
Njegovo mesto na razvojnom putu naše poezije, na samom je početku Vukovih reformi koje doista otvaraju jedno novo, mlado doba. I k svemu tome njegova fizička lepota.
Samo par meseci pre pojave njegove knjige u Beču je objavljen Njegošev Gorski vijenac, Vukov prevod Novog zavjeta, Daničićeva filološka raspravaRat za srpski jezik – dela koja će skupa sa Brankovim Pesmama označiti pobedu Vukove jezičke reforme. A godina 1847.postaće najvažnija godina 19.veka u borbi za srpski jezik i srpsku kulturu.

Slavuj srpske poezije

Taj nežni mladić srpskog pesništva čiji je uzor bio Bajron pevao je poletno i lakokrilo jezikom narodnim, žureći da dosegne što viši domet u bliskoj slutnji smrti koja mu se neumitno približavala.
U Slavonskom Brodu 28. marta 1842. godine rodila je Ružica Radičević, žena malog carinskog činovnika, prvenca sina Aleksija baš na praznik Svetog Aleksija po kome je dečak i dobio ime..
Brankovi roditelji bili su doseljenici, majčini su krajem osamnaestog veka došli iz Skoplja, a očeva porodica iz kragujevačkog okruga i nastanili se u Sremu.
Branko je rano ostao siroče, jer mu se majka razbolela.
„ Mamica je umrla 14. marta posle podne u 2 sata, u vtornik, ja sam ostao od mamice od 9 godina „ zapisao je dečak Aleksa svojim detinjim rukopisom tri dana posle majčine smrti.
Njegov otac, Teodor, imao je bogatu biblioteku, pisao je pesme, prevodio sa nemačkog jezika(preveo je Viljema Tela), bio je prijatelj Vuka Karadžića.
Vreme detinjstva, školovanja i rane mladosti Branko je proveo u Karlovcima, Slavonskom Brodu, Vukovaru, Mitrovici, Zemunu, Beogradu i Rumi, o čemu i sam piše.
Branko je prve svoje stihove napisao još kao đak gimnazije, a prva njegova pesma ispevana na nemačkom jeziku „Abshied vom Karlovitz“ ustvari je prva varijanta“ Đačkog rastanka“ , gde je izuzetno impresivno i neponovljivo oživljavanje detinjstva i mladosti.
Neko vreme boravio je i u Temišvaru, a potom putuje u Beč kao mladi jurista i susreće se sa prijateljem svog oca, Vukom. Sve vreme svog kratkog života on će se boriti za narodni jezik i narodnu književnost. U Beču je čitao mnogo, upoznao je veliki broj značajnih ljudi.
„Pa i sam se katkad zanesem sjećanjem u ono cvijetno doba, po onijem zlatnijem kutićima očina doma, među one česte zborove svijetlijeh lica, u onaj skromni začedak naše knjige» – sećaće se docnije Mina Karadžić i pričati kao su se u bečkoj „Vaser – glasiji“ skupljali Miklošić, Ranke, Vuk, Daničić, i Branko. Tu u Beču Branko će upoznati Njegoša, kneza Mihaila, Kopitara, Rajevskog, Sreznjevskog, Bogoboja Atanackovića, Svetozara Miletića, Danila Medakovića, Anastasa Jovanovića, Milicu Srpkinju i mnoge druge značajne ličnost toga doba.
Decembra 1848. proteran je iz Beograda, policijske vlasti nisu rado gledale na njegov boravak u Beogradu zbog toga što se družio sa pobunjenim đacima, koji su se zalagali za školske reforme. Zatražio je od policijskih vlasti pismeni dokument o proterivanju kako « bi imao spomen kad sam u slobodnoj zemlji bio. «
Celog svog života živeo je u teškoj nemaštini, sirotinjski. U pismu ocu koga je izuzetno poštovao on ne traži novac otvoreno, već skrušeno kaže :
„Tatice, svršuju se evo 6 meseci, bil` smeo moliti? (…) Čakšire za leto imam jedne, kaput gotovo nijedan,.. čizama nemam…“
I rezigniran zaključak: „Ta ovo čovek mora samo da brine kako će ovaj traljavi život provesti i šta će jesti.“
U Beč se vraća ponovo 1850. godine, kao pitomac kneza Mihaila, kako bi učio medicinu. I sam izgnanik iz Srbije knez Mihailo pomaže novčano Vuka, Đuru Daničića, Miklošića, Svetozara Miletića. Branko je godišnje dobijao sumu od oko 800 forinti. Stidljiv i skroman sebe je nazivao „suizpraznitiljem državne kase“.
Novac je Mihailo davao obzirnije i finije nego njegov otac. Knez Miloš je moliocima grubo odgovarao: „Dajte im nešto da se odbiju prositi.“
Već dobro načet sušicom, odnosno tuberkulozom, koju je nasledio od majke, on redovno pohađa predavanja, ali i pored kneževe pomoći, šalje pismo Ljubi Nenadoviću i moli ga za pomoć:
„ Evo te molim da gledaš kako znaš da mi pošalješ 150 v, sr. Ja ti te novce vratiti ne mogu“.
O susretu sa knezom Mihailom piše i Đuri Daničiću:“ Ja ne začeh o svojoj nevolji,a o ne hte začeti. E šta ćemo. – Zbogom . Tvoj Branko.

Ta nevolja Brankova bila je mogućnost da otputuje u Italiju, gde je bilo moguće da se spasi pod žestoke boljke tuberkuloze. Šest meseci kasnije Daničiću stiže novo pismo : « Đuro brate… Prvih deset dana ne nakanih se nikako da ti odgovorim, a docnije ne mogoh, jer počeh krv bacati etc. i padoh u krevet. Sada sam se već malo oteo, za dokle – ko zna. Lebl veli da su mi se na plući već tuberkuli zametnuli. Eto veselja.“
Lebl je bio jedan od najboljih bečkih lekara.
„Potajna groznica cijedila mu je život neprestance“ – piše Mina Karadžić, – « tada se vidjelo da mu nema lijeka. Hodaše istina i dolažaše Vuku na dogovor, ali svaki dan sve slabiji. U bolnici ga je svakodnevno obilazila Ana, Vukova žena, kao i Vuk i Daničić.
Zadnje mesece svog života proveo je, kažu sa sleđenim osmejkom, koji je postao gorak samo jednom, kad mu je neka pohlepna bolničarka zatražila amajliju: « Vi ćete, gospodine, umreti, nego molim vas dajte mi u spomen ovu vašu amajaliju o vratu.»
„Jednoga dana sjeđaše moja majka kao obično uz Branka.Toga dna bješe neobično uzbuđen i nježno držaše obje njene ruke u svojima, Tako su dugo sjedili i razgovarali. Kad majka pođe, te se na vratima osvrnu da ga još jednaput pozdravi, ali Branko s bolnijem izrazom sklopio ruke nad glavom. Poplašena vikne nudilje, pritrči Branku, digne ga u naručje; ali sjen samrtnijeh krila bješe već pao na lice
Brankovo. Još jednaput zahvalno pogleda, još se jednaput umorno osmjehne, pa onda se naže; a ono divno srce što je toliko osjećalo, toliko se nadalo, toliko htjelo, presta kucati…“ – seća se Mina Karadžić, devojka koju je Branko voleo i koja je njega gledala svojim zaljubljenim očima.
Bilo je to 18. juna 1853. godine. Branko je sahranjen na Sankt – Marksovom groblju u Beču. Trideset godna kasnije njegovi posmrtni ostaci su preneti iz Beča i sahranjeni na Stražilovu.
Milan Kašanin u eseju Između orla i vuka – pobija priču Mine Karadžić o zadnjim Brankovim danima, između ostalog kaže: “Carstvu legendi pripada priča da je Branko izdahnuo na rukama Karadžićeve žene Ane, a u dokumentima je zasvedočeno da je umro u samoći i bez okog svoga. U njegovoj sirotinji i bolovanju, u njegovoj sahrani i kultu, nisu imali učešća ni Karadžić, ni obožavaoci naše junačke poezije, ni narod. Njega je na groblje ispratilo samo nekoliko zbunjenih Srba studenata, potrpanih u fijakere koji su brzo išli kroz Beč po kišnom junskomdanu, a na glas o njegovoj smrti novine su toliko slavile Njegovu Svetlost Knjaza Mihaila što ga je sahranio o svom trošku, koliko su žalile za nestalim pesnikom.“

Kad mlidijah umreti

Za života štampane su mu dve knjige Pesama. Treća knjiga objavljena je posle njegove smrti ( 1862). Spev Đački rastanak predstavlja sliku mladosti, istorije i srpstva. U satiričnoj pesmi Put, prvoj političkoj pesmi kod nas, ismejao je protivnike Vukove reforme ( konzervativce, pseudoklasičare, toržestvene i visokoparne i uporedio ih s kljusadima).
Jedan od najlepših i najpotresnijih, elegičnih, stihova srpskog pesništva kojim Branko počinje Tugu i opomenu : Nje više nema – to je bio zvuk –metafizički je oblik suzdržanog bola transponovanog u budno stanje sna.
Kad mlidijah umreti- samrtna jesenja pesma skorog opraštanja: Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadanji raju,
– Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bi gledo tvoje sunce jarko, –
Slušo groma, slušao oluju ,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj reci, i tvojem izvoru,
– / Mog života vir je na uviru!
– crna melodija bolesničkog disanja, svest o prekratkom žiću koje ponire u smrtni zagrljaj.
I lisje ono kad žuti da nikad više ne zazeleni.
Tužno i pretužno lepršanje Brankovog lisja dok stišanim šumorenjem zasipa njegovu napaćenu dušu,dok u seni tužni pev umirućeg labuda grca:
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.

I Stražilovo, simbol večne mladosti nežnog i večnog mladića srpske lirike!

Emocija Brankovih stihova, osećanja u koje nas dižu i koje nas neprevareno ne ostavlja – i sad isto kao i onda kada smo ga, još u osnovnoj školi, možda sričući, na kojem tihom seoskom času, otkrili. Niko se ne može oteti sugestiji delovanja njegove pesme, njenom tonu i ritmu.
Niko se ne može oteti čistom prizoru: „ Al ` se nebo osmeiva, / Al` se reka plavi – / …
Niko se ne može oteti raspevanom zvuku, i njegova pesma, kao svaki zvuk oslobođen od materije koja ga je izazvala, skoro kao da je samostalno stvara iznad stvari koje je imenom dotakao. Zato je u toj poeziji sve tako prirodno i samotvoro, bez nedoumica i problema zbog kojih bi čitalac segnuo rukom za objašnjenjem: on je zadovoljan lepom datošću stihova, koji žive kao i on sam, jer je to tako, kao potok, kao Dunav, kao trava; što je zaista čudesno u svom postojanju, i tako vazda novo, uza sva teret nasledne prošlosti.
Samotvorni doživljaj sveta, oličen kroz fruškogorske pejzaže, čulnost i senzualnost ljubavnih dozivanja, razdragana Brankova mladalačka reč i opijeneost punosnažnim osećanjem života dok u neprekiutom lancu odmicanja hrli sve dalje od zanesenog pesnika, u prebrzi rastanak, u konačni odlazak.
Erotski elementi su izraziti u Radičevićevoj poeziji, i to na drugačiji način nego, recimo, kod Jovana Subotića, Sime Milutinovića Sarajlije, pa i Njegoša.
Sav okrenut telesnim uživanjima, životno razuzdan, u prizorima susretanja na proplancima i gajevima, u šumarcima, kao da iz same zemlje izvire njegova radost i živototvorna strast dok peva uzajamnu pohvalu čunosti, pohvalu ertoskom doživljavanju ženskog bića :
„Oj vi dojke, dve jabuke,
S jabuke su naše muke…
Oj te dojke, ka slivene,
I taj trbuh, blago mene,
I te bele none tvoje, –
Pa sve, zlato, sve to moje:“
( Radost i žalost) a potom i u pesmi Vragolije:
„ Devojče prigrli,
Ljubi je, grli i grli,
Oko se s okom sastalo,
Srce devojci svladalo,
Vatra joj lice posula,
Dragog na ruci klonula,
Oko u ljubvi sustalo,
Srce na srcu kucalo,
Ruka na ruci drktala,
Usta na ustma zgarala,
Duša s` dušu slivala,
Čuvstva u slasti plivala.“
Branko je često koristio deminutive: zemljica, vetrić, sunašce, zvezdice, moma, nožica, ogrejak, suknjica, osmejak; kao i rečce od milja: umilan, slađan, mlađan.
Brankova usnula mladost iznova i iznova potvrđena u dugovekom trajanju njegovog zavetnog pesništva u nadvladavanju smrti:
„Umilno na me gledaše svetlina,
Bezmerni koju slaše zvezda broj…“

Kad mlidijah umreti- slovenska elegija lepša od Kitsovih pesama

Mudra Isidora Sekulić je Brankovu tugovanku Kad mlidijah umreti smatrala slovenskom elgijom koja je lepša od Kitsovih pesama, a Rastko Petrović, opčinjen njenim ritmom kaže da „Brankovo samrtničko disanje diktira ritam celoj pesmi… Huji vreme kroz pesmu. Iz stiha u stih ono se provlači:sadašnjost zamenjuje minule dane i nagoveštava budućnost, budućnost koja će, s dolaskom novog proleća, pesniku doneti smrt. Nevermore!Nikad više…
Zapisano je već da je Brankovo delo – čast srpske poezije! I još da je njegova (neostvarena) želja bila „da posle svršenih nauka putuje, osobito je želeo da Kosovo Polje vidi.
„Ja želim epos pisati, ali pre neću ni slovca napisati dokle Kosovo ne vidim, Kosovo na kojem je srpska slava ugašena, sloboda izgubljena a sužanjstvo nastalo…Građu imam gotov, jer srpski epos mora tako isto biti kao i grčki, u njemu će svi naši običaji upleteni biti.“
Nije mu se dalo da ostvari ni tu kao ni ostale želje i namere koje je smrt surovo presekla u 29.godini života.

*

LAKOSANKA ZA TRI BRANKA

Tanušna zelena grana – slovom zapečaćena strana
Gluhe magluštine inje uresilo urvine sinje
Srpom se caklila rosa zadnjeg umirućeg otkosa
I plač mladog lisja žutog namerno otkinutog
Kada se silom povila pod teretom Brankovih krila
Vrhom dotaknuv tle potom sneveselila i gle
Pod oblak se pružila s bonim Radičevićem združila
A potom iz vrtložne vode i Ćopić za njima ode
U Tuzi i opomeni – trogranjcu – pesničkoj zeni