Branko Radičević: Putnik na uranku

Tama dolom, tama gorom,
Naokolo sve počiva,
Samo voda sa žuborom
Sa kamena što se sliva,

Samo što se kašto petli,
Samo klepka što se čuje,
Samo s` onde malko svetli,
Jer se danak približuje.

Bela zora već je tuna,
Jošte putnik jedan – glaj!
Pored stene, pored žbuna
Na vrletni stiže kraj.

Kako stiže, sunce granu,
Svetli s` gora i dolina,
A putniku duša planu,
Pa zaklikta od milina:

„Oj sunašce što razgoniš
Puste noći silne tame,
Oj ti nebo štono roniš
Rosne svoje suze na me,

Oj ti goro štono gajiš
Mile pesme, mile tice,
Oj livado što se sjajiš
Puna rose i travice –

Dolo, stado, janjci dragi,
Vrulo, cveće mirisavo,
Mili vetre, vetre blagi,
Oj izvore, zdravo, zdravo!

Zdravo i ti, momo, tudi,
Da divna si, sele pusta,
Odi amo, od` na grudi,
Da t` poljubi braca usta.“