• Насловна
• Топ 0

Браниоци тековина фашизма забринути због ревизије историје: Нови протести 13. јула

1 min read

2 месеца ‎ ИН4С

Посланик Марковић поздравља "патриоте"

Најригиднији дијелови црногорског друштва, потомци и идеолошки сљедбеници политике Секуле Дрљевића, поново дижу глас у одбрану „антифашизма“ – оног истог који је 12. јула 1941. уз помоћ италијанских окупатора прогласио марионетску, квазидржавну „независну Црну Гору“.

Један од представника тог наслијеђа, функционер Социјалдемократа Милош Ђуричковић, у својој изјави за портал „Стандард“, изразио је жаљење што, како каже, „тековине 13. јула више не живе у званичној политици Црне Горе“, те је позвао на доношење Закона о забрани фашистичких организација, симбола и говора мржње.

Колико би таква иницијатива погодила управо Ђуричковићеву матичну организацију, остало је недоречено. Јер, уколико би се озбиљно приступило обрачуну са фашистичким насљеђем у Црној Гори, најприје би било потребно осудити 12. јул, дан проглашења фашистичке квислиншке државе под патронатом Мусолинијеве Италије.

Управо су ти Дрљевићеви „зеленаши“ били мета народног устанка 13. јула, који Ђуричковић сада узима у уста – не би ли га присвојио за потребе сопственог политичког наратива.

„Немамо разлога да овај 13. јул обиљежавамо уз пјесму и весеље – јер тековине тога устанка више не живе у званичној политици Црне Горе“, казао је Ђуричковић, не појашњавајући како се у исти кош могу сврстати они који су 1941. године оружјем устали против фашизма и и он и његови “саборци”.

Иза Ђуричковићевог „цивилизацијског отпора“ крије се стари рефлекс – „држ’те лопова“: они који су идеолошки потекли од колаборациониста данас би да укидају друге симболе, а не могу да се суоче са истином о својим политичким прецима.

Оно што посебно збуњује је инсистирање да се 13. јул, дан устанка против окупатора и домаћих издајника, претвори у политички протест против четничког покрета – покрета који је, и поред контроверзи, документовано водио борбу против и комуниста и усташа, и који је као такав, избрисан и уништен до 1957. године, када је ликвидиран и посљедњи четник у Црној Гори. Данас је остало само историјско сјећање на тај антифашистички покрет.

И ту је, изгледа, највећа историјска траума Ђуричковића и њему сличних – јер четнике више нема, али има Срба, има СПЦ, има обичаја, језика и писма, који опомињу да Црна Гора није рођена 1941. године, већ њено памћење траје дуже, до доласка Светог Саве и формирања прве епископије чиме је уцртан пут Митрополији црногорско приморској која је створила Црну Гору.

Социјалдемократе, као екстремна фракција некадашњег СДП-а, настављају свој идеолошки рат – не против фашизма, већ против свега што је српско.

А кад већ позивају на забрану фашистичких симбола, могли би кренути од себе – и својих духовних очева из италијанске „независне“ 1941.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: