Бошко и Адмира – шекспиризација мафијашког обрачуна

Пише: Пеђа Ковачевић

Такво вријеме дошло, па човјек из једног прилога или двије приче мисли да зна све.

Исто сам мислио кад је у питању случај „Бошко и Адмира“, а онда сам погледао документарни филм канадског аутора, који је по сазнању о њиховој трагедији дошао у Сарајево и ту боравио, снимајући све што се могло тицати живота сарајевских љубавника.

Просјечан гледалац десетина наших емисија о том случају, зна да се ради о двоје младих људи, исте етничке припадности, различите религијске традиције, који су, ето тако, у сред рата одлучили да из дијела Сарајева које је било под контролом муслиманских снага пређу у дио Сарајева под српском контролом, и тим путем крену даље. На линији разграничења, на мосту који је дијелио двије зараћене стране, пут им је пресјекао снајпер. Лежали су једно поред другог осам дана, док ВРС неком акцијом није преузела њихова тијела с ничије територије и сахранила их на гробљу у Миљевићима.

Сви медији причу почињу о њиховој средњошколској љубави, која је почела 1984. године. Причу употпуњавају, да је лакше продају, „чудом“ о љубави између двоје људи различите религијске традиције. Као да свака друга љубав и сваки трећи брак у Сарајеву нису имали то обиљежје.

И свака прича наших медија завршава њиховом смрћу на Врбања-мосту. Ко је крив, ко је пуцао – показало је вријеме, а вријеме ће и пресуду донијети.

Међутим, сви прилози на српском језику показују немоћ наших медија да сниме квалитетан документарни филм о овом случају.Зато ме је овај канадски филм и одушевио. Мора да су издвојили силни новац кад су успјели да интервјуишу чланове пордица двоје младих, затим Ћелу (пријератног кримоса и бог-батину за вријеме рата у Сарајеву), потом све господара живота и смрти у Сарајеву (са све три-четири зараћене стране) и многе људе везане за њихов живот и заједничку смрт.

Бошко и Адмира су прије рата били необичан пар. Необичан средини, не због различитих традиција, већ и због велике љубави која је трајала од школских дана до дана док их смрт није раставила.

Кад се заратило, Бошко је био и против тога да се прикључи тзв. АРБиХ, а и против тога да се прикључи ВРС. Нашао се између двије ватре. Највећа брига му је била мајка. Након што је граната погодила и спалила стан у којем је живио с мајком, преселио је у сусједну зграду на Кошевском брду. Кад је и тај стан спалила граната, његова мајка није имала гдје. На неко вријеме смјестила се, а на њихов позив, код родитеља Бошкове дјевојке, у сигурнији дио града. Примили су је као род-рођени, али се није осјећала пријатно, што због саме помисли на туђу кућу, што због нелагодности од приговора комшија који су домаћинима замијерали „сакривање четникуше“ у том насељу. Захвалила се домаћинима, Адмириним родитељима, и по њеним ријечима имала још само једну опцију – да се обрати Ћели, момку који је одрастао с њеним сином, а којег сам поменуо горе у тексту.

Ћело се појављује у филму и свједочи да се више хљеба најео у кући Бошкове мајке, него што је добра у својој кући видио. Ћело ју је и размијенио за муслиманске заробљенике, те је она уз његову помоћ, а на Бошков наговор, отишла у Крушевац.

Бошко и Мишо, нови лик у филму, сарајевски Србин лојалан властима у Сарајеву, се појављују у свјетлу шверцера нафте, цигарета и свега на чему се могло добро зарадити. Мишо у филму тврди да се дневно могло зарадити и по неколико хиљада марака. Имали су Ћелину заштиту и посао је био богомдан у таквом времену.

Ту чињеницу ми, гледаоци телевизија на српском језику, никад нисмо чули, те то поприма и друге димензије њиховог страдања.

На дан Ћелиног вјенчања, кад су и Бошко и Адмира били почасне званице, Мишо се даје у бијег на српску територију и Бошка, најближег сарадника и пријатеља, (не)свјесно оставља у немилост огорченој мафији, комшијама и свима који су вјеровали у њих. По Ћелиним ријечима, он га није могао заштитити, јер није могао сваки тренутак проводити с њим. Тукли су га и гађали камењем – комшије, познаници, војници. Живот му је био у опасности. Неколико дана се склонио у подрум куће Адмирине баке (која је једина била против њихове везе и која је и прије рата „знала да ће шејтан кад–тад одрадити историјски посао“), гдје су чекали договор зараћених страна о преласку на Грбавицу.

Кажу да су огромне паре биле у игри. Кренули су с торбом у којој је по вјеровању сарајевске мафије, а и грађана, било стотине хиљада марака зарађених на муци Сарајлија. Сама Адмирина бака у филму тврди да је Адмири око струка, а по одласку, селотејпом привезала 3.500 марака.

Остали су лежати осам дана на Врбања-мосту. ВРС тврди да су торбе ноћу нестале, а да су их отуђили они који су претпостављали да се у њима налазио новац.

Колико год трагична била, је ли ово прича о Ромеу и Јулији? Стварамо ли митове на могућим мафијашким обрачунима? Шта нам је у свему овоме мајка Хава, шта су нам убијена дјеца, шта су нам други убијени у јеку љубави? Шта су нам Казани, Брадина, Сребреница, Алаџа, Саборна црква у Мостару, Ферхадија, ако нам је ово (уз сву жал за младим животима) свјетски позната трагедија?!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: