Bosansko ili Bošnjačko „proleće“?

Da li se u Federaciji BiH događa spontana socijalna revolucija ili se iza jučerašnjih nereda krije dobro organizovana i planirana akcija?

Nijedan objektivni posmatrač ne bi mogao da tvrdi da je Bosna i Hercegovina skladna, funkcionalna država sa stabilnim ekonomskim razvojem. Po zvaničnim podacima Agencije za statistiku BiH stopa nezaposlenosti iznosi 31,7 procenata, što treba uzeti sa rezervom jer smanjenje stope nezaposlenosti ne znači samo po sebi povećanje stope zaposlenosti, već samo promenu broja evidentirano nezaposlenih. Kada uporedimo te podatke sa drugim balkanskim zemljama jednako je loša situacija u Makedoniji, a neznatno bolja u Srbiji i Hrvatskoj. Međutim, zameci socijalne revolucije javili su se baš u etnički podeljenoj Bosni i Hercegovini gde i Deda Mraz ima nacionali identitet.

Kada bismo nakratko i prihvatili hipotezu da su protesti u Federaciji BiH ekonomske prirode, zašto u tom slučaju nisu u sličnoj meri obuhvatili gradove sa većinskim srpskim ili hrvatskim stanovništvom? Da bi mogli da damo racionalne i logične odgovore na ova pitanja, prvo moramo da analiziramo anatomiju protesta od 7. februara. Naime, svake demonstracije imaju svoj cilj, povod i uzrok, strukturiranu ili pak labavu organizaciju, a samim tim i vođu.

Ne postoje sponatni masovni protesti. Ova jednostavna polazna osnova jeste zlatno pravilo političkog organizovanja i delovanja. Možemo naići na spontane izlive nezadovoljstva kao odgovor na konkretna zbivanja, ali takva okupljanja su po pravilu kratkog daha, sa malim brojem učesnika. Naravno, organizovani protesti mogu započeti spontano, a onda dobiti vođstvo i početi da se šire. Sa organizacijske tačke gledišta nije verovatno pretpostaviti da su se masovne demonstracije u Zenici, Tuzli, Sarajevu, jednom delu Mostara, kao i manja okupljanja u Bihaću, Jajcu, Brčkom, Sanskom Mostu i drugde, spontano planule. Indikativno je da su u Banja Luci i Prijedoru na proteste pozivale nevladine organizacije Helsinški odbor i Oštra nula, poznate po zalaganju za unitarizaciju Bosne i Hercegovine. Odziv je bio blizu broja iz imena jedne od organizacija. U Republici Srpskoj nije došlo do većih protesta, a zasad ih ne podržava ni glavna opoziciona stranka  SDS. Da li su ovi protesti uvod u pokušaj smenjivanja Milorada Dodika preko argumentacije o korupciji i socijalnom nezadovoljstvu, ostaje da se vidi.

Pravi ideološki švedski sto, okusite malo Tita i Alije

No, vratimo se u Federaciju i razmotrimo strukturu učesnika demonstracija. Iako se kao povod ističu neuspele privatizacije firmi „Dita“, „Konjuh“, „Resod guming“, „Polihem“ i „Poliolhem“ iz Tuzle i okoline, na pomenutim protestima se nije mogao primetiti veći broj radnika ovih firmi. Demonstranti su uglavnom bili mladi , među kojima i mnogo srednjoškolaca. Ikonografija protesta je uveliko nalikovala na „otporaške proteste“’ iz 90-ih: mala grupa ljudi drži transparente socijalne prirode i oni se stavljaju u prvi plan kako bi bili zastupljeni u medijima. Neizbežna je bila i zastava EU, koja je čest ukras nasilnih demonstracija od Ukrajine do Bosne i Hercegovine. Međutim, u pozadini se vidi i veći broj zastava Armije Republike BiH, koje na čudan način prave društvo slici druga Tita, usamljenom u polju ratobornih ljiljana. Ono što zaista privlači pogled jeste odsustvo transparenata kod većine mladića koji nisu tu da bi duvali u pištaljke i isticali parole, već da bi uz ultra-nacionalističke povike jurišali na vidno zbunjene pripadnike policije. U sažetku, organizatori protesta, o kojima ćemo pisati kasnije, su želeli da demonstracije prikažu kao anti-nacionalističke i radničke, a one su zapravo bile sušta suprotnost.

Radnički protest bez radnika – avangardno!

Cilj protesta je trebalo da bude izražavanje nezadovoljstva oko spornih privatizacija, ali kada je najviši zvaničnik Tuzlanskog kantona Sead Čaušević pozvao sindikate na pregovore, samoprozvani vođa demonstranata, izvesni Aldin Širanović, nije na to pristao već je zatražio ostavku čitave kantonalne vlade. Da budemo iskreni, čak i da su sindikati bili spremni na pregovore, nisu mogli čuti gospodina Čauševića jer nisu ni bili na demonstracijama, njihove interese je „branilo“ oko pet hiljada mladića opremljenih kamenjem, metalnim šipkama, sonom kiselinom i krečom u prahu. Nameće se nedoumica, da li dotični izgrednici možda potajno „rade“ za neku od ozbiljnijih bošnjačkih političkih opcija? To sigurno nije slučaj, jer bi jedino logično bilo da anti-nacionalne snage, kod kojih prevaže klasna svest, podrže bošnjački SDP, ali su napadnuti zvaničnici bili iz redova te partije. Da ni SDA nije iza Aldina i njegovih mlađanih „proevropskih titoista“, svedoči i izjava Bakira Izetbegovića koji je oštro osudio jučerašnje nasilje. Takođe, zapaljene su prostorije njegove stranke u Mostaru. Enigmatični Aldin, diplomac više elektrotehničke škole u Tuzli, potrudio se da nam ovu dilemu razjasni. Na svom Fejsbuk nalogu okačio je logo Otpora, pa sad i tuzlanski radnici liče na rudare iz Kolubare, samo su oni u Beogradu gostovali u oktobru, a ne februaru.

Tuzlanski proevropski antinacionalisti se služe gandijevskim metodama

Konačno, ko su organizatori protesta, za koje zaključujemo da nisu sponatni, a ni socijalni? Nepoznato udruženje Udar se stavilo na čelo protesta, koje se možda slučajno, a možda i ne, zove kao i partija Vladimira Klička, koji bezuspešno pokušava da sruši legalnu ukrajinsku vlast od novembra prošle godine. Više puta pomenuti Aldin je samo njihov glasnogovornik sa megafonom u ruci. Poput javnosti poznatih revolucionara iz Otpora, teži se prikazivanju organizacije kao labavo ustrojene, u kojoj nema šefova i nadređenih, a nipošto se ne finasira iz inostranstva. U isto vreme, obilato se ističe socijalni i/ili nacionalni populizam i izbegava se ijedna konkretna ideologija i politička platforma, važno je da „mi“ srušimo „njih“, a šta će biti posle nije važno. Istaknuti članovi ovako zamišljenih organizacija moraju biti mladi i ne odveć intelektualni, ali u isto vreme „urbani“, gradska deca. Oni su uvek nenasilni, iako ih nasilje često prati, ali su za to uvek odgovorni „ubačeni elementi iz vlasti“.

Nema demonstracija bez megafona i pesnice

Za kraj smo ostavili objašnjenje zašto su gorele samo kantonalne zgrade i zgrada Predstavništva BiH, simboli bosansko-hercegovačke konfederacije. Corpus delicti iz prve ruke, to jest iz tastature pokreta Udar:

U cilju stvaranja efikasne države i smanjenja troškova državne administracije zahtjevamo razumnu preraspodjelu nivoa vlasti između države, regija i opština. Smatramo da država treba da ima zakonodovnu, sudsku i izvršnu vlast, a ekonomske regije: samo sudsku a opštine samo izvršnu vlast. Tražimo da se vrati naziv Repulika Bosni i Hercegovini i da se budući Ustav bazira na kontinuitetu građanskog Ustava Republike BiH… Izvršnu vladu na svim nivoima formirati kao vladu nacionalnog jedinstva sa menedžerima, ekonomskim stručnjacima, ekonomskim analitičarima zasnovanoj na ekspertizi stručnih eksperata.

Između ovih redova nalazi se gomila populističkih poziva na socijalnu pravdu i jednakost građana, ali u političkoj praksi ovo je zahtev za unitarizaciju BiH i pozivanje na Ustav Alije Izetbegovića iz ratne 1993. godine. Ubrzo će u Federaciji biti stvorena jaka politička organizacija koja će raditi u sadejstvu sa „Udarom“, a verovatno će joj se priključiti i manje bošnjačke partije nezadovoljne raspodelom političkog „plena“. Jasno je da je pokrenuta nova ofanziva protiv Dejtonskog mirovnog sporazuma, ali ovaj put ne sa stanovišta bošnjačke nacionalističke argumentacije, već preko neozbiljne mešavine socijalizma i neoliberalizma odista zasnovanoj na „ekspertizi stručnih eksperata“.

Aleksandar Đokić