Borislav Pekić: Karantinski “pogled na svijet”

Poslednjih nekoliko nedelja živomo u posebnim uslovima, svedenog na boravak u karantin sa  veoma ograničenim pravom kretanja.

Kako vrijeme prolazi boravak u karantin se produžava a kretanje, djelanje i sve ostalo što je vezano za ono “napolju” se svodi na nužno. U uslovima karantina, vašoj pažnji preporučujemo nekoliko genijalnih misli Borislava Pekića o karantinu, virusu, bolesti… koje, kao rijetko do sada, u ovim danima možemo najbolje da razumijemo.

„Guba je dubokorena boljka, koja se slična grehu ne zadržava na površini, nego prodire u samu suštinu napadnutog mesa, pa ponekad i mišljenja.ˮ

„Virus je deo prirode, ravnopravan sa svakim drugim delom vasione koja je stvorila i čoveka i, očevidno uzalud, dala mu inteligenciju da usavršava sebe i svet oko sebe. Virus ima sveto, neotuđivo pravo na život. Taj život, doduše, zavisi od nečije smrti. Ali zar od takve nesrećne kauzalnosti, koja se zove prirodnom borbom za opstanak, ne zavisi i život svih drugih mesoždera, ne izuzimajući ni čoveka? Virus nema manje prava na ubijanje da bi živeo, nego što ga imaju ljudi kad ubijaju da bi vladali.ˮ

„Postoji formiranje nove filosofije karantinskog „pogleda na svet“. Onaj „napolju“ imao je Boga, Duh, Materiju da oko njih obrazuje svoje više nazore. U karantinu samo – bolest. Oko nje smo se okretali kao oko sunca.

Bolest je naša osnovna astronomska veličina. Izvor energije koja nas pokreće. Od nje u karantinu sve zavisi. Bolest je ontološka suština našeg sveta, njegov smisao, čak i njegov cilj. Njoj je sve podređivano. Bolest je postala našim Bogom.ˮ

„U karantinu se opaža prirodna neposrednost u odnosima, koja nedostaje izveštačenom svetu „napolju“. Iščezava hipokrizija, opet se ceni puritanska istinoljubivost. U pogledu poseda i nasleđenih prava mnoge popularne doktrine dolaze ovde do svojih ideala. Ništa nije oduvek i zauvek. Sve zavisi od dijalektike slučaja.ˮ

Izvor: Mitropolija