Borbe četnika sa Njemcima u septembru 1944. godine: Oslobodili Lazarevac

Pripremio: Ivan Milošević

Pošto se u poslijeratnoj literaturi, posebno komunističkoj, jedinice Jugoslovenske vojske u otadžbini optuživale za neaktivnost i skrivanje po šumama, danas objavljujemo podatke o borbama četnika sa Njemcima tokom septembra 1944. godine. U to vrijeme oslobođeno je više gradova u Srbiji, a najveći je Lazarevac. Možda nije ni potrebno isticati da je saveznička štampa, u skladu sa dogovorom velikih sila da se podrži pokret Josipa Broza zbog nagodbi sa Staljinom, te borbe i pobjede protiv Njemaca pripisala partizanima. 

Objavili smo već par tekstova o tome kako je JVuO krajem avgusta i početkom septembra 1941. godine oslobodila Loznicu i Banju Koviljaču. I ovaj tekst koji slijedi dokazuje koliko je nakon rata generacijama prenošena iskrivljena slika Drugog svjetskog rata, a posebno ulozi četnika i generala Dragoljuba Mihailovića u tom ratu. Postoji brojna literatura o ovim bitkama, ali ona je za sada većinom nepoznata Srbima. U Srbiji se tim povodom posljednjih godina nešto mijenja, dok u Crnoj Gori još uvijek vlada komunistička slika svijeta i u tom pogledu kod nas vrijeme kao da je stalo negdje između 1945. i 1946. godine. Valjda je došlo vrijeme da se i u Crnoj Gori zbaci veo prevara  sa tih događaja i da se pripadnici gerile generala Mihailovića i kod nas prikažu pravom svijetlu i bez komunističkih „uljepšavanja“. Sljedeći tekst je preuzet sa sajta „Pogleda“, a svi detalju u njemu mogu se provjeriti. 

Najpotpuniji dokument o borbama protiv Nemaca u Šumadiji početkom septembra 1944. godine je izveštaj američkog poručnika Majkla Rajačića, člana obaveštajne misije “Rendžer“, podnet šefu misije pukovniku Robertu Mekdauelu 22. novembra 1944. godine. Takođe, Rajačić je o borbama u Šumadiji svedočio pred Komitetom za pravedno suđenje Draži Mihailoviću, u Okružnom advokatskom udruženju u Njujorku, maja 1946. godine.

Prvo mesto koje su oslobodili četnici Rudničkog korpusa pod komandom kapetana Dragomira Topalovića, u Rajačićevom prisustvu, bilo je Kadina Luka. Borba između četnika i 86 Nemaca, “mahom Prusa, pripadnika bivšeg vazduhoplovnog korpusa“, vođena je 2. septembra 1944. godine. Kapetan Topalović je protiv ovih Nemaca poslao 120 četnika, koji su najpre zatražili predaju bez borbe. Uzdajući se u brojne bunkere, kao i u pomoć iz svojih okolnih garnizona, Nemci su odbili da polože oružje. Rajačić piše:

“Borba je trajala čitavih 11 sati jer su Nemci dobili pojačanja iz Lajkovca u blindiranim kolima s 50 vojnika. Rezultat borbe je bio 15 poginulih Nemaca, 15 zarobljenih, a ostatak je pobegao kolima. Razgovarao sam s trojicom ranjenih Nemaca koji su sledećeg dana izdahnuli. Nacionalisti su imali jednog mrtvog i 10 ranjenih. Zaplenili su radio-stanicu, dva mitraljeza i municiju. Posle toga su uništili železničku prugu kod Ugrinovca, Ljiga i Lajkovca. Sve saobraćajne veze između Gornjeg Milanovca i Lajkovca bile su prekinute na neodređeno vreme.“

Tokom svedočenja u Njujorku Rajačić je iznosio i druge detalje. “Video sam kako se ljudi puzeći prikradaju tim bunkerima, bosi, bez pušaka, samo sa ručnim granatama domaće izrade, kako ih bacaju u bunkere a hvataju za pušku (mitraljez)“, rekao je on pored ostalog.

U isto vreme, nastavlja Rajačić u izveštaju Mekdauelu, četnici Rudničkog korpusa napali su teretni i putnički voz kod Ugrinovaca. U putničkom vozu nalazilo se 300-400 Nemaca u povlačenju iz Sarajeva prema Beogradu. Voz je uništen, 50 Nemaca je poginulo a ostali su se razbežali po okolnim šumama; međutim, posle nekoliko dana svi ovi Nemci su se predali četnicima.

Tokom 2. septembra Rudnički korpus je izveo još jednu akciju: napadnuta je i onesposobljena električna centrala u Vreocima, koja je snabdevala strujom deo Beograda. U ovom napadu četnici su zarobili 50 Nemaca.

Najveću operaciju Rudnički korpus je preduzeo protiv nemačkog garnizona u Lazarevcu, brojnog 250 vojnika. Grad je najpre opkoljen i blokiran, a onda su započele ulične borbe. Nemci su na kraju držali samo bolnicu i crkveni toranj, odakle su davali otpor sve dok im nije nestalo municije, kada su se predali. Ušavši u Lazarevac, gde mu je 6. septembra priređen svečani doček, Rajačić je izbrojao 60 mrtvih Nemaca. Tokom večere u kući prote Čedomira Popovića, koju je priredio politički predstavnik i savetnik Rudničkog korpusa advokat Vojin Vojinović, radio Bi-Bi-Si je javio da su Kadinu Luku i Lazarevac od Nemaca zauzeli – partizani. Rajačić nastavlja:

“Jedna energična mlada lekarka, dr Vasiljević, starala se o ranjenicima. Posetio sam bolnice u Lazarevcu i Belanovici, koje su veoma oskudno snabdevene lekovima i hirurškim instrumentima, i video ranjene nacionaliste i Nemce…

Obišao sam školu u Belanovici koja je služila kao logor i razgovarao s nekima od 250 nemačkih vojnika koji su bili zarobljeni u nedavnim borbama. Među njima bio je i jedan mladić koji je rođen u Nemačkoj ali i proveo niz godina u Detroitu. Služio mi je kao tumač. Preko njega sam doznao da je većina zarobljenika još uvek verovala u Hitlerova ‘čuda’ pomoću kojih će dobiti rat. Jedina im je žalba bila da su im nacionalisti poskidali dobre uniforme i cokule i zamenili ih za pocepane. Inače, hranjeni su onoliko koliko su okolnosti dozvoljavale. Bilo im je dozvoljeno da rade na drumu ili na drugim radovima radi poboljšavanja opštih potreba.

Odmah posle zarobljavanja ili proterivanja Nemaca iz gradova, nacionalisti su formirali civilnu vlast, sud sa sudijama i privrednu komoru. Prisustvovao sam nekim njihovim sednicama na koje su me pozvali. Uverio sam se da se o svemu raspravljalo na demokratski način…

Ukratko, nacionalna vojska je verna kralju, sledi Dražu Mihailovića i poštuje demokratske principe ratovanja ustanovljene Ženevskom konvencijom. Moral vojske je na dobrom nivou. Za sada su čvrsto rešeni da se do kraja bore protiv Nemaca i partizana.“

Za pratioca poručnika Rajačića Draža je odredio kapetana prve klase Milana V. Stojanovića, pomoćnika načelnika Ađutantskog odeljenja Vrhovne komande, a negdašnjeg komandanta Topličkog korpusa. Stojanović piše da je u Lazarevac prva upala četa poručnika Brane Brkića, iz sastava Kolubarske brigade poručnika Milovana Vasiljevića. Kada su Stojanović i Rajačić ušli u Lazarevac, na kraljev rođendan, 6. septembra, još se čula sporadična pucnjava. Dočekao ih je kapetan Topalović, pozdravio i odveo u crkvu, gde je prota Čedomir Popović održao blagodarenje povodom oslobođenja varoši, uputivši “molitve Bogu za oslobođenje vaskolike Srbije“. Stojanović nastavlja:

“Po završenoj službi Božjoj napustili smo crkvu i kroz grad se uputili protinoj kući. Narod, koji je bio izišao na ulice, burno je klicao: ‘Živeo kralj! Živeo Mihailović!’ Videći američkog oficira, njihova radost nije znala granice, jer su mislili da su se Amerikanci iskrcali. ‘Živela Amerika!’ Odnekuda su izneli stotine srpskih zastava. Ulicu pred nama posipali su cvećem, a nas su kitili vencima. Mnogi su pritrčali da nas poljube. Toga dana oni su plakali od radosti, ali docnijih dana lili su suze dubokog očajanja.“

Za vreme večere, kada je Bi-Bi-Si javio da su Kadinu Luku i Lazarevac oslobodili partizani, nastavlja Stojanović, kapetan Topalović je toliko pobesneo, da je uzeo radio aparat i tresnuo ga o pod. “Kad budemo došli u Beograd, kupiću vam nov radio“, rekao je Popovićima, pošto se smirio i izvinio.

S druge strane, u izveštajima svih američkih obaveštajaca iz Srbije, pisalo je da su partizanske jedinice, koje su dolazile sa zapada, zaobilazile nemačke garnizone i napadale samo četnike.