Bokan za IN4S o Putinovom obraćanju čovečanstvu: Govor velike nade u ruskom parlamentu!

 Piše: Dragoslav BOKAN

Čitav svet je iščekivao govor Vladimira Putina na sve aktuelne teme, a uoči godišnjice početka Specijalne vojne operacije u Ukrajini.

To se juče i dogodilo u obraćanju predsednika Rusije u Savetu Ruske Federacije (Gornjem Domu njihovog Parlamenta).
Vladimir Putin je sažeto objasnio najvažnije razloge onoga što se dogodilo prošlog 24. februara, dokazavši jasnim argumentima da to nije bila nikakva ”agresija”, niti ”vojna avantura” u želji „za proširenjem države“. Reč je, u stvari, o višedecenijskom procesu zatezanja svilenog gajtana NATO-zemalja oko tela i duše nepokorene Rusije.

Pošto je Rusija uspela da u par decenija ovog veka izbegne i ”mekanu” i ”tvrdu” ”obojenu revoluciju” – i pored ogromnog novca uloženog u zbacivanje legalno izabrane vlasti – prešlo se na manje suptilne metode.

Ukrajina je osam punih godina podbadala rusko jezičko stanovništvo i ruski narod u istočnim delovima nekada zajedničke države, zatežući situaciju do neizdrživog momenta kada više nije moglo da se ćuti i ne reaguje. Da bi odmah zatim počeli da u medijskim valovima sipaju jadikovke i klevetnički napadaju iste one čiju su konkretnu reakciju uspeli da izazovu u njihovom brutalnom nastojanju da se nekako pokrene ruska vojska u zaštitu genocidu izloženom stanovništvu od strane rusofobne NATO prethodnice.

I Zapad i Ukrajina su dobili ono što su tražili, ali im razvoj situacije nije išao na ruku, niti je odgovarao projekcijama stratega iz Vašingtona, Londona, Brisela, Berlina, Varšave i Kijeva.

Njihovi lukavi planovi su se sudarili sa gvozdenim jurišom ruske armije, podržane hrabrim borcima iz Čečenije, Dagestana i drugih krajeva nepregledne Ruske Federacije.

O tome je precizno i sa neporecivim argumentima govorio vrhovni komandant ruske vojske i u narodu sve popularniji predvodnik jedine apsolutno nepokorene države sveta.

Rusija je prešla crvenu liniju jer nije imala nikakvu alternativu osim sudbinskog izbora između otpora i kapitulacije. 

Sve to je, na svoj način, Vladimir Putin izrekao na veliki praznik Dana Branilaca Otadžbine, koji nastavlja tradiciju svakogodišnjeg obeležavanja formiranja Crvene Armije iz sovjetskih vremena.

To je sveti dan posvećen svim nekadašnjim i sadašnjim čuvarima Rusije, onima koji su svojim telima i životima branili (i brane) i narod, i državu, i istorijska dostignuća, i čast njihove Otadžbine.

Tako da ne čudi što je ova svečana predsednička beseda bila tako borbena, ali ne i ratoborna, izgovorena u mirnom tonu, ali sa nepoklobljivom vizijom koju srcem oseća svaki ruski rodoljub (i svi građani Ruske Federacije).

Zbog toga ovaj govor pripada onom retkom i izuzetno važnom žanru obraćanja što hrabre čitav ugroženi narod i odaju poštovanje najhrabrijima među njima.

Putin se dotakao i obnove ruskog društva, uspostvljanju višeg nivoa socijalne pravde i brige o porodicama poginulih junaka, pokazujući visoku moralnu svest naspram onih od kojih sada zavisi i prošlost i budućnost, a ne samo sadašnjost ruske države i njene civilizacije. On je posebno istakao spremnost da na čelu buduće obnove novorusijskih regiona budu isti oni koji su je branili u prvim redovima na frontu, da ne budu nepravedno potisnuti i zaboravljeni u godinama mira i konačno izvojevane pobede. 

Pozvao je pripadnike ruske dijaspore, sve izbegle i nesnađene sunarodnike iz zapadnih zemalja, da se vrate među svoje, pošto su osetili svo neprijateljstvo i mržnju krajeva koji im nikada neće postati rodna domovina. Da ulože svoj uspeh, talenat i radnu energiju u velike projekte na celokupnoj teritoriji ”kontinenta Rusija”…

Brojni, udruženi neprijatelji su podsetili Ruse da je njihova prava meta prvenstveno duša i duh ruskog naroda, zbog čega su bili spremni da, bez premišljanja, spale milione ruskih knjiga u ukrajinskim bibliotekama i zabrane i mrtve i žive pisce i umetnike koji su stvarali i stvarali na ruskom jeziku i u ruskom duhu svejedinstva.

Zbog toga je u ovom svom istorijskom govoru predsednik Putin govorio i jevanđelskim rečnikom i biblijskim tonom, ne libeći se da se obrati publici dirljivim rečima: ”Braćo i setre”, a Bogu molitvom: „Oprosti im, jer ne znaju šta rade“.

Ruska civilizacija nije samo spoj tehnike i kulture, već je sva prožeta pravoslavnim duhom Svete Rusije i njenih viteških branilaca na krvavim poljima uzaludnog pokušaja Zapada da pregazi Rusiju na svom „putu na Istok“.

I ruski predsednik, baš kao i svaki rodoljub ove velike države, osetio je kako je ovde reč o odsudnom ratu sa zlom i pokušajem porobljavanja čitave planete. To isto osećaju i mnogobrojni muslimani i pripadnici drugih nehrišćanskih religija, pa zato, braneći Rusiju, brane i sistem sopstvenih vrednosti.

Time se Rusija pretvara u Slobodni Svet i bori za sve one koji ne pristaju na odbacivanje svega duhovnog, tradicionalnog i bogotražiteljskog, pred naletima otvorenog satanizma i sadističkog neonacizma sa zapadne strane.

To je i najznačajniji deo Putinovog obraćanja svima nama, a ne samo onima koji su sedeli ispred njega u velikoj skupštinskoj sali. Bez ikakvog preterivanja i ma kakve propagande, slušali smo najtačniju dijagnozu strašnog duha vremena koji nas je, sve, umalo porazio – i to bez pravog otpora sa naše strane.

Retke su bile u istoriji, ovako velike sudbinske bitke za odbranu Otadžbine, ali i — za spas čitavog čovečanstva. Kao na Pedesetnicu, u času silaska Svetog Duha na apostole i svi mi, koji smo pažljivo pratili svaku Putinovu reč, smo – svako na svom jeziku – duboko osećali važnost ovog trenutka za sve krajeve ostataka slobodnog sveta: od Kineskog zida do Gibraltara, od Argentine do Vladivostoka, od Aženkura do Vaterloa, i od Jerusalima do Kosova i Metohije.

Vremenski časovnik je počeo da mistično priziva večnost i kratki trenuci Putinovih iskaza i primera su se bezobalno širili pred svima koji danas imaju priliku da razumeju da je borba Oružanih snaga Rusije — i bitka svih vitezova i ratnika, vojvoda i atamana, generala i maršala one evropske i svetske istorije, koja je umalo izgorela, zajedno sa zapaljenim knjigama, u sablasnim ritualnima plamene mržnje.

Sve vreme televizijskog prenosa smo gledali krupne kadrove poznatih i nepoznatih lica, mornara i dobrovoljaca, ministara i patrijarha, uniformisanih Rusa (tu je bio i jedan, u teškim borbama ranjeni Srbin) i svih onih čiji su život i budućnost sada u rukama njihovih tenkista, artiljeraca, snajperista, mitraljezaca, specijalaca, pilota, podmorničara… i svih drugih branilaca Otadžbine najnovije generacije ruske istorije.

Vladimir Putin tu nije rekao ništa ”potpuno novo”, ni „originalno“, jer to i nije bio smisao ovog obraćanja.

Ruski predsednik je samo naglas izgovorio sve pritajene misli i priželjkivane reči koje je upravo on, baš na taj dan i baš u ovakvoj prilici, trebalo da izgovori. Ništa više, ni manje od toga.

I sad je sve izrečeno, i nema diplomatskog i strateškog prikrivanja istine, koju u ovom trenutku naglas i bez straha izgovara kolektivna, saborna Rusija, dok svi mi ostali, sa nadom, pratimo svu tu rovovsku borbu koju oni ne smeju da izgube, jer bi to bio konačni kraj sveta koji poznajemo i u kome ponosno postojimo dostojni svojih predaka i potomaka.

Zato je najvažnije ne raščlanjivati formalno ovu Besedu, ne pretvarati je veštački u njenu samo političku dimenziju i elegantne finese ovog apokaliptičnog sudara Dobra i Zla.

Žanr kome pripada ovaj govor je smešten negde između teologije i etike, kulture sećanja i srećnog spašavanja skoro ukinute budućnosti. I na to pokušavam da usmerim vašu pažnju, da ne padnemo, zajedno, u provaliju jalove analize pojedinih delova ove ispovesti čoveka koji je postao Rusija.

Zajedno sa njim, čitava Otadžbina je progovorila tim smirenim glasom i zauvek ostavila trag o tome. 

Ostaje nam još samo da se s poštovanjem naklonimo odjecima ovog zvučnog vihora u globalnoj pustinji umirućih duša.
Da, mi postojimo. I nikada se nećemo predati!

Noćas ćemo svi lakše utonuti u spokojni san pouzdanog uverenja da će nam tek svanuti zora nekog boljeg, plemenitijeg i časnijeg vremena, u kome crno neće biti belo, laž neće moći da glumi istinu, a đavo neće moći da se skriva onako kobno kao u lavirintima čitavog dvadesetog veka.

Nije sve izgubljeno i ne živimo kraj istorije! 

Pročitajte JOŠ:

Vučić: Srpska armija sve snažnija! Bez vojske nemamo šansu da opstanemo, progutali bi nas!