Bojanić: Srbi van matice su jedna od pretnji svom rodu

Priredio: Đorđe Bojanić

Šta se to desilo sa nama Srbima, pa toliko odroda i lošeg okota imamo, a to nam se i danas dešava. Pogledajmo danas većinu nekadašnjih „Srba“ u Crnoj Gori, deo tih Srba odriče se svega srpskog pa i Srpske pravoslavne crkve, stvoriše i jezik, prave naciju, sve se skrnavi, lažira i izvrće, čak i suve činjenice. U Crnoj Gori više nema mesta u obrazovanju za Jovana Dučića, Desanku Maksimović, Jovu Zmaja… ooo Bože!

Koliko samo imamo poarbanašenih Srba u severnim delovima Albanije i Kosmetu… sva ta srpska braća su se odrekla srpskog jezika, svoje krvi i vere, i udružiše se svi zajedno da nam otimaju vekovne teritorije. Današnji primer je Crna Gora, gde udruženo na tom zadatku protiv srpstva rade i islamizirani srbi, katolički srbi i odrod srpski (oni koji više ne žele da budu Srbi), oni koji mrze i sebe što su nekada bili Srbi, to im je najveći teret.

Kao primer postepenog arbanašenja Srba na Kosmetu navešću… u srednjem veku (1455) predeo Drenica ima 58 naselja, sa 1900 kuća, i to: srpskih domova 1873, vlaških 10, arbanaških 10, jermenskih 4, grčkih 3.

Danas je to većina poarbanašenih Srba, a Srba na tom prostoru danas nema.

Nekada Južna Stara Srbija, danas Makedonija, stari naziv sve govori, šta reći nego se prisetiti da je prestonica Marka Kraljevića bila u Prilepu a prestonica Dušana bila u Skoplju, gde se i krunisao za cara 1346. god, a Tetovo, Bitolj nekada su bila čisto srpsko mesta, kao i većina ostalih mesta…?! Većina tih Srba danas su Makedonci (ipak, deo je svestan svog porekla).

U većem delu Hrvatske… nekada su živeli sve čistokrvni Srbi, a danas odrod od srpskog roda. U Hrvatskoj smo delom baš od tih nekadašnjih Srba doživeli strahote pakla i zla (većina zloglasnih ustaša po logorima pored Hrvata bili su Srbi), unijaćenjem, pokatoličavanjem i proterivanjem ti Hrvato-Srbi su stvorili skoro etničku državu očišđenu od Srba, ali je jedino genetski od Srba ne mogu očistiti (istorija zna i pamti) i na to ih stalno podseća (možda i otuda tolika mržnja i zločini prema svome rodu).

Zašto se toliko skrivalo od javnosti popis stanovništva u Dalmaciji, austrijskog statističara dr Adolfa Fikera, po kojem je u Dalmaciji 1857. godine živelo 88,92% Srba (katolika, pravoslavaca i muhamedanaca), 10,84% Talijana i 0,24 Arnauta…

Kao primer naveo bih da u Dubrovniku, kao i u drugim delovima Dalmacije je do početka 20. veka postojao veliki broj onih koji su se izjašnjavali kao Srbi katoličke veroispovesti. Jedan od tragova takvog izjašnjavanja može da se vidi i u kalendaru „Dubrovnik“ za prostu 1898. god, gde se velika većina izjašnjavala kao Srbi.

Tragično je kako smo olako gubili svoj narod, da skoro nikada nismo ni reagovali… zavedeni bratstvom i jedinstvom posle zločina. Da li su srpske vođe i političari tada znali, šta za jednu državu znači izlaz na more, ili jedan tradicionalni srpski grad Dubrovnik, šta bi danas značio za Srbe, da je bilo malo više razuma i mudrosti? Jadransko more, njegova obala je, u najmanju ruku, i srpska, i kroz vekove bila srpska obala i more, tada, kada smo bili daleko najbrojniji narod na Balkanu!

Na tome ispitu su pali, srpska politika, Pravoslavna crkva i vladari. O tome se uporno ćutalo i danas se ćuti. Zašto se se ne zapitamo, koliko ima zlonamerne prljavštine, ljigavštine, laži i neistina u našoj istoriografiji… pa bar to da krenemo da menjamo i ispravljamo, a činjenice i izvore imamo… koje zbog raznoraznih tuđinskih režima nismo smeli da koristimo (zbog, za nas surovog bratstva i jedinstva)?

Mislim da je bar za te ispravke i činjenice danas dosta bolje vreme, ali, izgleda da su i dalje mnogi u strahu kao da žive u prošlom vremenu, vremenu jednoumlja i izvrnute istine, pa ne žele da se late pera.

U Bosni i Hercegoini takođe, islamizacijom i Dankom u krvi, mnogo Srba se odrodilo od srpstva (više nasilno i u moranju…) i tako postali veliki neprijatelji roda svoga.

Kao primer navešću Handžar diviziju, naziv je dobila po handžaru, dvoseklom nožu koji su nosili janičari za vrijeme osmanske vladavine, sastavljena uglavnom od srpskih muslimana sa pojedinim Hrvatima katolicima, bivšim Srbima). A ključanje mržnje iskazali su 90-tih, ti današnji Bošnjaci i Hrvati (bivši Srbi).

Da smo čitali pesme Muhameda Hevajiju Uskjufijua, te njegove pesme su važne zato što pokazuju srpsku nacionalnu svest kod Srba muslimanske vere u prvoj polovini XVII veka.

Imamo još svetlih primera, trezvenih i svesnih kao istoričar Salih Selimović, koji kaže, „Ne mogu da budem ono što nisam, kako da budem Bošnjak kad sam Srbin?!“. Takvih primera ima dosta, ali su u manjini.

Mehmed Meša Selimović za sebe je govorio da je Srbin iz porodice muslimana i uvek je bio izričit… „Jednako poštujem svoje poreklo i opredeljenje“.

Osmana Đikića (srpski pesnik i publicista), kaže „Turčin nisam, nego Srbin“.

Taj stadijum retko koji narod je imao… da se tako masovno na Balkanu jedan te isti narod odriče od onog što jeste. Šta se to desilo sa srpskim rodom, pitanje je za veliku diskusiju.

Ne bih otvarao i tragediju srpsku u matici za vreme Građanskog rata (1941-1945), kada je brat na brata nasrtao zbog različitih ideologija i kroz tu budalaštinu odneo mnogo žrtava i patnje sam sebi… i to je veliko pitanje, šta se tada sa nama desilo, da brat brata ubija.

Svi stradali Srbi nikako ne smeju biti zaboravljeni, jer bi to značilo gubljenje vlastitog identiteta i istorije… a na tom putu smo, da mi stradalnici budemo proglašeni za genocidan narod… Narod koji je svojom krvlju za slobodu natopio Balkan, na kome je u više navrata pod različitim kurijama vršen genocid i stravična zlodela nezapamćena u istoriji.

U Hrvatskoj od početka devedesetih traje otvoreni proces rehabilitacije genocidne NDH (hrvata) i njenih simbola, a pre toga komunističke vlasti („voljeni Tito“) nisu dozvoljavale da se o tome raspravlja, govori i istražuje (a mi o tome i dalje ćutimo, ponašamo se kao nemi posmatrači, kao da se to nas ne tiče…). Da li u tome i mi Srbi trebamo da učestvujemo svojim neznanjem i nezainteresovanošću… time samo olakšavamo put ka rehabilitaciji drugoj genocidnoj strani.

Ćutimo i dok nam Albanci otimaju i lažiraju istoriju, oni čak imaju za „svog“ nacionalnog heroja Srbina Đurađ Kastriota Skenderbega, umesto mi da mu podignemo spomenik i ubacimo njegov lik u naše udžbenike, mi smo to prepustili našem dželatu.

Srpski narod ima nacionalnu i moralnu obavezu da neguje kulturu sećanja na svoje žrtve.

Za ova je potrebno prosvećivanje, kroz udžbenike (posebno poglavlje o stradalaštvu), dokumentarni i igrani filmovi (sa prevodom na engleski, nemački, francuski i ruski jezik), knjige, brošure, tematski tekstovi (sa prevodima, da budu dostupni na svim turističkim mestima, manastirima, raznim festivalima…), tribine, tv debate… a za sve ovo imamo pregršt dokaza i materijala.

Ako sve ovo izostane, bojim se da ćemo postati ono što nikada bilo nismo.

Mi smo u 20. veku izgubili, Južnu Srbiju, Dalmaciju, Hercegovinu, Skadar, najsrpskiji grad 19. veka – Dubrovnik, delove Gorskog Kotara, Zapadnu Bosnu, Liku, Kordun, Baniju, Zapadnu i Istočnu Slavoniju, Baranju, Crnu Goru, a danas nam otimaju i svetinju Kosovo i Metohiju, ono što je kolevka Srpstva.

A agresija i dalje traje, ona najgora u miru i kroz pregovore… danas od nas traži ta licemerna Evropa, odnosno Evropski parlament od Srbije da prizna genocid u Srebrenici, kazavši da su činjenice o genocidu u tom gradu neosporne i priznate od svih relevantnih međunarodnih tela… izgleda da ta Evropa istinu ne zna ili je zlonamerna prema Srbima.

Šta dalje reći… to je već druga tema.

Da li ikada možemo da se urazumimo ili bar budemo ljudi i da živimo u miru… svi smo ista krv, to je jedino surova istina i činjenica! Proteklih vekova mi smo sami sebi bili najveći neprijatelj i opasnost. Budimo trezveni, bar da nam se ne ponavljaju gluposti koje je jedan deo srpskog roda činio drugome!

Svaki Srbin je mio ma koje vere bio, samo da je Srbin i da je toga svestan!

Izvor: Srpska istorija