Блокада универзитета: Застој са дугорочним посљедицама?

4 дана ‎ ИН4С

Већ мјесецима универзитетски живот у Србији налази се у стању блокаде. Студентске групе, позивајући се на право на протест, преузеле су контролу над дијелом наставног простора на више факултета. Док дио јавности ове блокаде посматра као вид демократског изражавања незадовољства, расте забринутост због могућих системских посљедица које овакав облик дјеловања може оставити на високошколски систем, студенте, али и друштво у цјелини.

Министар просвјете др Дејан Вук Станковић, упозорио је да су универзитети у блокади на корак од губитка читаве академске године. Према његовим ријечима, уколико се настава не настави, извјесно је да неће бити могуће обезбиједити упис нове генерације студената, што за собом повлачи директне финансијске губитке за факултете. Универзитети у Србији, посебно они чији се буџети ослањају и на самофинансирајуће студенте, тешко би поднијели још један удар на финансијску стабилност.

Посљедице би, међутим, превазишле домен економије. Студенти који не заврше своје студије у року могли би изгубити статус редовног студента, право на смјештај у студентским домовима, па чак и право на здравствено осигурање или насљеђене породичне пензије. У питању су конкретни социјални и правни губици који могу директно утицати на животни стандард хиљада младих људи.

Један од кључних проблема у актуелној ситуацији тиче се питања легитимитета. Док протестне групе на факултетима дјелују у име „студентске воље“, институционално право на заступање студената припада, по закону, Студентском парламенту и Студентској конференцији универзитета Србије (СКОНУС).

Министар Станковић јасно је поручио да „пленуми“ нису тијела предвиђена законодавним оквиром, и као такви не могу водити преговоре или доносити одлуке у име цјелокупне студентске популације. Без обзира на одређени степен популарности међу дијелом студената, чињеница је да одржавање блокаде без формалног демократског процеса доводи у питање основне принципе уставности и владавине права у академским институцијама.

Осим студената, блокаде погађају и наставно особље. Услови у којима професори не могу да реализују наставу, испите или приступе кабинетима, доводе до дугорочне демотивације и професионалног исцрпљивања. Истовремено, повећава се ризик да ће квалитет наставе бити компромитован, са мање времена за темељно преношење и усвајање знања.

Универзитетска заједница, која би требало да буде примјер критичког мишљења и рационалног дијалога, нашла се у ситуацији наметнутог застоја. Проблем више није у питању о којем се расправља, већ у форми којом се оно намеће. Протест, као средство изражавања незадовољства, легитиман је дио демократског система, али демократско друштво почива на институционалним механизмима. Универзитети су, по својој суштини, мјеста дијалога, а не принуде.

Изостанак наставе, гушење плурализма мишљења и одсуство системских рјешења доводе до опасне нормализације хаоса. Ако се таква пракса устали, отвора се простор за злоупотребе и угрожавање саме суштине академске слободе.

Није ријеч о губитку једне године једне генерације студената, иако ни то не би била мала ствар. Ријеч је о потенцијалној могућности да читаве генерације изгубе годину, аи да се у наредну ни не изврши упис бруцоша – или бар се не изврши онолико колико је претходних година била квота.

Да ли је ова борба „на све или ништа“ заправо борба за ништа? И до када ће ови протести бити студентски, ако се потенцијално деси и принудно гашење неких факултета? Уколико се блокаде наставе и ако факултети не буду у стању да омогуће наставу, испите и дипломирање у складу са законом, постоји реална опасност да поједини студијски програми буду суспендовани или изгубе акредитацију, што је озбиљан ударац и за факултете и за студенте, али и за читаву државу. На крају, да ли се овим протестима ломи кичма студентима и шта све ово значи за универзитете у Србији? Такође, да ли ће и наредна генерација Срба, који живе изван Србије, се одлучивати да студије упише у Србији, или ће српски факултети бити све празнији, а факултети у иностранству и региону преплављени студентима из региона? Ко ће се из овога извући – они најбогатији или они најбољи на којима је требала да почива будућност државе?

Подјелите текст путем: