• Поглед

Бјелопавлићи за српство и православље (други дио)

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Бјелопавлићи су активно учествовали у Кандијском рату 1645-1669. године, на страни Млетачке Републике против Турске, а за заслуге у том рату Млетачки сенат је додијелио доживотне пензије Андрији и Пеју Ђуровићу.

Mанастир Острог

У Вељем рату 1876-1878. године Бјелопавлићи су учествовали у бројним борбама и то на Вучјем Долу, Никшићу, Клеку Метковића, Горевићу, Расељиној Главици, Фундини, Маљту, Плани код Загарача, Бару и др. бојиштима. Књаз Никола је био одушевљен храброшћу Бјелопавлића, па у „Новим колима“, поред осталог, је испјевао: „А Фундина стрма неће/ ни Борова дати Глава/ да се икад Вражегрмска/ забораву преда слава./ Ма Главице Студеничке/ и стравична Волујица/ за оружје Брђаније/ остануће перјаница…“. У Балканском рату 1912. године Бјелопавлићка бригада водила је огорчене борбе око Скадра, нарочито на Дечићу и Бардањолту, при чему су поднијели велике жртве. У Првом свјетском рату Бјелопавлићка бригада је држала фронт око Грахова и водила тешке борбе против Аустроугара, као што је 1915. године на Илином Брду и другима. Кад је Црна Гора капитулирала 1916. године, а краљ Никола са својом дворском камарилом је напустио, наилазе тешки дани за народ, који је изложен убиствима, вјешањима, интернацијама. За школску 1916/1917. годину окупационе аустоугарске власти су забранили употребу ћирилице, избацили предмет Српска историја, као и забранили учење српских епских, родољубивих пјесама. Тада је једини организовани бунт против тих мјера покушаја затирања српског идентита настао у Бјелопавлићима, када су 14 учитеља и три правника поднијели оставке на дужност аустроугарској команди, свјесни последица да због тога могу бити мучени, убијени, објешени и сл., али за њих слобода, српство и част нијесу имали цијену, и за те вриједности били су спремни да положе највише што могу. Сви су били затворени, пријећено им смртном казном, а већина њих су потом одведени у швапске казамате Нежидер и Болгогасон и тамо су остали до краја рата. Навешћемо њихов узвишени текст оставки: „Ћирилица и српска историја су артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо само српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је извијестити Команду да овим подносимо оставку на досадашњу дужност“. Сви ови учитељи као и остали Бјелопавлићи подржали су уједињење Црне Горе и Србије, у чему су њихови представници активно учествовали на познатој Подгоричкој скупштини, новембра 1918. године, чиме је испуњен вјековни сан бројних генерација да се Српство уједини. За те заслуге Бјелопавлићи су 1919. године добили и Учитељску школу, прву у Црној Гори, а потом и Гимназију.

Трагични братоубилачки и грађански рат у Црној Гори и на српским просторима у Југославији, који је изазвала КПЈ у условима наци-фашистичке окупације, оставио је катастрофалне последице и на Бјелопавлиће. Кидисао је брат на брата; напуњене су бјелопавлићке јаме стотинама виђенијих глава; у одмазди је педесет двоје младих људи убијено на Лазинама; на стотине Бјелопавлића, приликом одступнице, ликвидирани су у Словенији, листом након завршетка рата, и сл. Завршетак Другог свјетског рата није значио и вријеме мира, већ је настављена одмазда према свима онима који су препознати као противници комунизма. Комунистичке власти су тада декретом створили црногорску нацију, тежећи да је отргну од јединственог српског национа, а све оне који су се сматрали Србима, а још и „са вјером“, сматали су „непријатељским елементом“, које „треба научити памети“. Из тога је произашла морално оскрнављена, антисрпска Црна Гора, лишена  традиционалног, светосавског утемљења, на основу којега је опстала и била призната и препозната. И када је требало да се са увођењем вишестаначја створи друштво у којему ће идеологизам, једноумље, присиле и др. облици тоталитаризма остати само ружно сјећање, у последње нешто више од двије деценије ДПС-овска, т.зв. евроатланска, montenegrinska власт, иде још даље у  обрачунима са свиме што је српско, у тежњи да створе новога tabula raza montenegrina, т.ј. индивидуу лишену српског националног, вјерског, традиционалног и културолошког утемљења и тиме формирају поданичку масу слугањерског, паланачког менталитета, подложну манипулацима, како би овековјечили своју деспотску владавину. Али, су пренебрегли чињеницу да су Срби у Црној Гори (Црногорци, Брђани, Херцеговци, Бокељи и др.) стварали историјску и традиционалну Црну Гору и да је у њима усађена слободарска свијет отпора свакој врсти наметања, присиле, неслободе, па ће тако бити и у актуелним дешавањима покушаја отимања имовине СПЦ, јер су наше цркве и манастири и наши светитељи- Св. Петар Цетињски, Св. Василије Острошки и остали Свети, наша највећа заклетва, духовна потпора и светионик, које вјековима ни моћна турска царевина није могла освојити, а камо ли неки домаћи умишљени „цареви“, који желе да створе своју државну цркву, њима прикладну. Надамо се да ће они који су кренули том странпутицом, вратити се на прави пут, покајати се, ради њиховог спасеља и ради општога добра, а да се једном у Црној Гори стави тачка на братске диобе, као што је било, Боже не поновило се, крваво братоубилаштво Другог свјетског рата, па да и у Црној Гори заживи истинска демократија.

Овдје смо навели само неке крупније догађаје из бурне историје Бјелопавлића, и то не да би се не дај Боже гордили, надметали и упоређивали са другима, него да бисмо показали какава су нам узвишена дјела оставили наши преци који су све што су имали жртвовали за слободу, српство и свето православље, а нама њиховим потомцима је преостало да чувамо и баштинимо те освештане вриједности и да их даље унапређујемо.