Нису све цивилне жртве грађанских ратова једнако третиране, пише члан Љевице, бивши посланик у Бундестагу Александер Ној и пита се – ко на примјер, данас у Њемачкој зна за ратне злочине почињене над босанским Србима 1992. године у селима у општини Сребреница.
То, наравно, није оправдање за масакр над муслиманима у Сребреници 1995, напомиње Ној и додаје да свако ко покушава да негира цјелокупну слику открива гдје се заиста налази. Само ако се на све жртве гледа једнако, могуће је за себе тражити морална и хуманистичка уверења – све остало су двоструки стандарди, закључује Ној.
У ауторском тексту „Политика жртава двије класе – или: Како се могу разоткрити неки самозвани ‘хуманисти’ и ‘моралисти’“, објављеном на порталу Нахденксеитен, Ној пише о току рата у БиХ.
Текст преносимо у цјелости:
„Сецесионистички ратови на простору некадашње Југославије, пред очима модерних масовних медија, открили су за шта су људи способни у изузетним ситуацијама, попут ратова.
Преко ноћи, комшије, познаници и пријатељи постали су убице, силоватељи и мучитељи. Грађански ратови често надмашују окрутност класичних међудржавних ратова: побуњеници против владиних трупа.
Наоружане групе се међусобно боре за природне ресурсе, територију… Усред свега тога је цивилно становништво: жене, дјеца, старији и мушкарци који не желе да убијају или буду убијени. Али, нису све цивилне жртве грађанских ратова једнако третиране. Ко у Њемачкој, на примјер, зна за ратне злочине почињене над босанским Србима 1992. године у селима у општини Сребреница?
Притисак на становништво да заузме страну се појачава са сваким тренутком: неутралност, држање по страни и жеља да се остави на миру постају све тежи. Чак и унутар породица, раздор постаје очигледан када се браћа или очеви и синови супротстављају једни другима – као што је случај данас у Украјини, а претходно и током распада Југославије.
Вјерска припадност се често инструментализује како би се на крају ‘своје’ становништво довело на ‘линију’.
Ванредно ратно стање изненада дозвољава или чак подстиче понашања која су раније била незамислива, морално и правно – максималну штету по ‘непријатеља’ у сопственом друштвеном окружењу: убијање, сакаћење, силовање њихових жена или чак њихово отимање, као што су то чинили и још увијек чине терористи Исламске државе и други исламисти у Ираку и Сирији.
И раније су друштвени ‘губитници’, згубидани и криминалци, видјели шансу за ‘нови живот’ пљачкајући, одузимајући, силујући и убијајући. Они су нови хероји до послератног периода, барем неко вријеме.
И ова људска понашања, ови психолошки понори, постоје у различитом степену у сваком грађанском рату и међу сваком активном зараћеном страном. Код нас распрострањена, али заправо више него инфатилна, дихотомија на добро и зло, спрјечава и има за циљ да спријечи поглед на сложену цјелину унутардржавног, као и међудржавног сукоба.
Прије много година, Ане Морели је објавила књигу под називом ‘Принципи ратне пропаганде’.
У њему је сумирала принципе који су се понављали у ратним и предратним временима. Примјена ових принципа није ограничена само на ауторитарне или диктаторске системе. Они се примјењују на цјелокупно политичко уређење држава.
Три од ових принципа, и она која су релевантна за овај есеј, су: ‘Непријатељски табор сноси искључиву одговорност за рат’, ‘Непријатељ има демонске особине’, ‘Непријатељ намјерно чини окрутности. Ако правимо грешке, оне су само ненамјерне’.
Чак и у послератном периоду, ови принципи се и даље одржавају како се накнадно не би угрозила легитимност рата и његов наводни недостатак алтернатива – на крају крајева, поднијете су огромне жртве. Са новим, искреним наративом, човек би само морао да препозна сопствену глупост. А и јучерашњим ратним вођама је потребан наставак наратива како би трајно осигурали своје привилегије – чак и ако земља опстане у стању које више није рат, али ни мир. Испитивање узрока рата, испитивање ратних злочина почињених у њему, пожељно се одвија са погледом на (бившег) непријатеља: Урадили су нам то и то; али ми смо невини, увучени смо у рат (‘Непријатељски табор сноси искључиву одговорност’).
Преиспитивање сопствене улоге у рату се избјегава колико год је то могуће – барем док генерација које су водиле рат још увијек држи полуге моћи; ситуација која ефикасно спрјечава обнову земље, као у БиХ.
Бјекство, протјеривање и убиство
Бјекство, протјеривање и убиство су инхерентне карактеристике грађанског рата. У неким случајевима, они се називају ‘етничко чишћење’, у другима ‘пресељавање’ или ‘бјекство’, у зависности од политичке сврсисходности.
Сваке године у јулу (недавно је обиљежена 30. годишњица), масакр у Сребреници сјећање се обиљежава политички и медијски обиљежава у међународним круговима: Приближно 8.000 муслиманских мушкараца и младих људи одвојено је од жена, дјеце и старијих особа и погубљено од стране босанских Срба. То се сматра највећим ратним злочином у Европи од краја Другог свјетског рата.
Али, ко зна за ратне злочине почињене 1992. године у селима у општини Сребреница? Босански Срби – бројке варирају, у зависности од „извора“, од 400 до преко 1.000 цивила (мушкараца, жена и дјеце) – масакрирани су од стране босанско-муслиманских јединица. Не, ово није оправдање или релативизација (‘шта се дешава’) за масакр босанско-муслиманских мушкараца 1995. године.
Приказивање овог масакра од стране супротстављене стране је дио шире слике, дио истине. Свако ко покушава да негира цјелокупну слику открива гдје се заиста налази. Свако ко селективно признаје и осуђује злочине, убиства и протјеривања није хуманиста, већ слиједи политичку агенду са „хуманистичким смоквиним листом“. Свако ко инструментализује хуманизам деградира хуманизам на пропагандно оружје – тада као и сада.
„Олуја“ – Олуја добра против зла
За неколико дана, такође ће бити обиљежена 30. годишњица хрватске акције ‘Олуја’. Не треба очекивати медијско извјештавање о овоме у Њемачкој; а ако се и очекује, вјероватно ће бити више као у прошлости, у складу са принципима ратне пропаганде Ане Морели.
Правило број 1: ‘Непријатељски табор сноси искључиву одговорност за рат’ и стога мора сносити последице, укључујући и сопствене жртве, за које је и сам одговоран, према подпоруци која се може прочитати између редова.
Правило број 2: ‘Непријатељ намјерно чини окрутности. Ако правимо грешке, то је само случајно’ – наравно, жељело би се додати са нотом сарказма, као и обично. А, ако чињенице јасно указују на супротно, видјети правило број 1.
У сваком случају, ова офанзива је протјерала око 200.000 Срба који су живјели у Хрватској из региона Крајине или их је приморала да бјеже. Други су стријељани на лицу мјеста. Вјештачка разлика између бјекства и протјеривања, која игнорише стварност, често се оправдава кроз пропаганду – становништво је бјежало непотребно. Хрватска правна држава обећала је Србима безбједност, али су се они радије ослањали на пропаганду из Београда, чиме се објашњава ‘масовни егзодус’ (наравно, није било ни ријечи о протјеривању) Срба. Тако је било и са изјавом водитеља дневника на ЗДФ-у – и то није била изјава под насловом „коментар“, већ чисти новинарски цинизам.
Ово или нешто слично је уобичајени аргумент до данас у постјугословенском региону и међу различитим странама у сукобу широм света, док су у стварности услови на месту злочина (убијање цивила, уништавање станова и кућа, сексуално насиље) осмишљени на такав начин да људи ‘беже’ из страха за своје животе – другим речима, бивају ефикасно протерани.
У енглеском језику постоји одговарајући термин ‘дисплацед персонс’. То значи нешто попут ‘људи лишени своје домовине, свог дома’. Ова формулација негира могућност јасне разлике између бјекства и протјеривања, што је ближе стварности (грађанских) ратова.
А истина је такође: На почетку рата, према извјештајима, око 170.000 Хрвата из Крајине су од стране Срба постали ‘дисплацед персонс’, тј. приморани да бјеже или протјерани. Ово претходно протјеривање Хрвата може објаснити коначно протеривање Срба, али га не може оправдати.
Баш као што масакри које су босански муслимани починили над Србима у региону Сребренице 1992. године не могу оправдати масакр који су босански Срби починили над босанским муслиманима три године касније; или протјеривање и присилно бјекство косовских Срба (приближно 230.000) од стране косовских Албанаца под будним оком и уз прећутно одобрење НАТО-а 1999/2000. године након завршетка рата.
Када су упитани о де факто прећутном одобрењу протјеривања, поновљени одговор је био:
‘Ми (КФОР, заправо НАТО) не можемо поставити НАТО војника иза сваког Србина да га заштити’ – овај аргумент сам чуо неколико пута током мог боравка у мисији ОЕБС-а на Косову када сам износио жалбе.
Не, нисте могли поставити НАТО војника иза сваког Србина, али сте могли бомбардовати Србију 77 дана због одбијања такозваног споразума из Рамбујеа, који је у ствари био ултиматум Београду да пристане на сецесију Косова. И да, Србија је такође протјерала стотине хиљада Албанаца из своје покрајине Косово – а да не помињемо интерно расељене косовске Албанце прије НАТО бомбардовања. Јер је масовно протјеривање са Косова очигледно почело након почетка рата НАТО-а, а не прије, како је западна јавност жељела да вјерује.
Пошто се овај наратив срушио, тадашњи њемачки министар одбране Рудолф Шарпинг је створио ‘План потковица’, који је требало да докаже планирање протјеривања. Наратив о хуманитарној интервенцији ради спрјечавања ‘завршетка’ или ‘предстојећег’ геноцида био је званични разлог НАТО-а за рат. Овај хитни наратив о ‘Плану потковица’ такође се урушио јер је био измишљотина.
И овде такође кажем: Није било оправдања за протјеривање албанског становништва на Косову од стране Србије; баш као што није било оправдања за накнадно протеривање Срба са Косова, које се наставља до данас.
Мали лингвистички експеримент
Али једна ствар мора бити јасна: Из хуманистичке перспективе, не може постојати двокласни систем жртава, нема добрих жртава наспрам лоших жртава – барем не када су у питању цивили.
Ево једног експеримента:
Реченица 1: ‘Као што свако украјинско дијете има право на живот, тако и свако руско дијете мора имати право на живот’.
Реченица 2: ‘Као што свако руско дијете има право на живот, тако и свако украјинско дијете мора имати право на живот’.
Иако се изјаве на први поглед чине идентичним (сва дјеца имају право на живот), редослед ријечи пружа другачију перспективу.
Двије реченице са два захтева која су хуманисти очигледна. Само они који су пристрасни ће застати и размотрити шта им се не свиђа у вези са овом или оном изјавом. Само ће они почети ријечима: ‘Да, али…’ да би ипак ставили жртве друге стране у перспективу.
Ево рјешења:
Прва реченица позива на емпатију према руској дјеци, док друга реченица позива на украјинску дјецу – у зависности од тога која се националност дјеце прва помене, она постају референтна група.
У првој реченици, емпатија, а вјероватно и саосећање, више лежи на руској страни у сукобу, а говорник сугерише неједнак третман руске дјеце у поређењу са украјинском дјецом.
А у другој реченици, управо је супротно: Емпатија, а вјероватно и саосјећање, више лежи на украјинској страни у сукобу, а говорник сугерише неједнак третман украјинске дјеце у поређењу са руском дјецом.
Овај експеримент се може универзално примијенити: на Хрвате и Србе, Босанце и Хрвате, Србе и Албанце, Израелце и Палестинце, Украјинце и Русе, итд.
Само ако се на све жртве гледа једнако – без обзира на основне политичке мотиве њихових зараћених влада – и само ако се не практикује двокласна политика жртава, могуће је за себе тражити морална и хуманистичка уверења. Све остало су двоструки стандарди“, закључује у тексту Александер Ној.
(Вести онлине)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
