• Поглед
• Топ 1

Биополитика, сувереност и православље: Имамо ли будућност?

1 min read

3 месеца ‎ ИН4С

о. Дарко Р. Ђого

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

У скорије вријеме се обновило интересовање за питање суверености – углавном у правном и политичком смислу. Но ријетко се поставља најважније од свих питања: колико вриједи политичка сувереност без биополитичке суверености?

Постоје појмови који се често спомињу, али се ријеко употребљавају да бисмо се преко њих подухватили ствари које нас жуљају или боле. Рецимо, у скорије вријеме се обновило интересовање за питање сувереноси – углавном у правном и политичком смислу. Но ријетко се поставља најважније од свих питања: колико вриједи политичка сувереност без биополитичке суверености? Или: колико вриједи атомска бомба, ако имате друштво које демографски изумире?
Узмимо за примјер руско и украјинско друштво – и поред геополитичке супротстављености и покиданих веза, она и даље представљају једно друштво, када је у питању биолошка (не)сувереност, друштво обиљежено совјетским и конзументским дивље-капиталистичким биополитичким диктумима. Питате се зашто не виђамо масовне нападе у којима се ангажују милиони војника?

Просто је: друштва у којима већина војно способних мушкараца јесу јединци или у бољем случају једно од двоје дјеце (врло вјероватно разведених родитеља) напросто немају војничке капацитете за нове стаљингрдске битке. Ни са једне стране фронта.

Небулозне мантре српских демографа

Узмимо наш примјер и нашу најболнију тачку: Косово и Метохију. Биополитички слом српског народа двоструко је доприносио „ослобађању од косовском мита“, тачније, одрицању од видовданске завјетне свијести. Најприје, демографски слом српског народа у другој половини ХХ вијека учинио је нашу способност да ефективно вршимо власт на Косову и Метохии ограниченом чак и за вријеме СФРЈ и СРЈ – иако је стање, свакако, било радикално боље него након НАТО агресије и окупације, чак и тада су постојале средине у којима ни иначе „суверена“ власт СФРЈ није могла да функционише без договора са локалним албанским старјешинама. Након окупације, уз пресудну чињеницу да је иза албанских власти снажно стао колективни Запад, за српску колективну немоћ остао је ништа мање одлучујући импулс самјеравања (бар до јуче) виталног албанског народа коме вазалство Западу није нарушило патријархалну заједницу, трибалну бруталност и агресију и српског народа, политички разбијеног на неколико „држава“, идеолошки конфузног, неодлучног да ли уопште жели да преживи у централној Србији, тамо гдје има „суверену власт“ (а камоли тамо гдје је под директном репресијом). Ако је власт СРЈ размишљала да насељавањем Крајишника на КиМ правовремено заустави српску демографску низбрдицу на КиМ, ни она није до краја поимала изворе српског демографског краха. Није могла да их разумије јер ниједна српска власт у ХХ вијеку није у стању да живи било какав културно-биополитички образац осим онога западно-европског. Успут, албански примјер добро показује колико су небулозне мантре које сви српски демографи папагајски понављају посљедњих деценија – а то су оне о простој линеарној зависности демографије од економског развоја. Ако су економски моћније (просто речено: богатије) заједнице уједно демографски стабилније и биополитички сувереније, како је онда могуће да су Албанци, као изразито економски па и културолошки неразвијенији дио СФРЈ и СРЈ друштва имали највећи природни прираштај? Примјер Турске (1920-1970) показује да је за стабилну демографију неопходна мјешавина технолошке модернизације и културне самобитности: држава која производи интензивно храну и индустријске производе, користи савремену медицину, али не агломира становништво из идеолошких разлога у мегаполисе, не препушта културне садржаје само увозу и има неки смисао и циљ може да оствари и модернизацију и демографски пораст.

Питање које стоји у основи свих тужних демографских показатеља јесте оно о биополитичкој несуверености православне цивилизације? Како и зашто је могуће да цивилизација која обухвата Бајкал и Охрид, Београд, Софију и Владивосток болује од истог проблема? И да ли је уопште у питању православна или постправославна цивилизација? Ствар се чини једноставном: када би стотине милиона православних Срба, Руса, Бугара, Грузина и других народа живјели животом православних хришћана – све наше културолошке амбиваленције, политичке заблуде и демографски амбиси не би ни постојали. Но сав сјај купола и хиљаде вјерника на свечаним литургијама очигледно не значе да је Православље мјерило ма ког од тих друштава. Овдје вриједи запазити једну ствар: нису ни средњовјековне православне државе, па чак ни њихове насљеднице у Новом вијеку увијек биле свесавршена друштва у којима није било размака између етоса Црква и етоса друштва, али на биополитичком плану – ономе рађања, живљења, умирања и тражења смисла у животу и заједници – средњовјековна зетска, рашка и босанска српска држава или преткумановске Србија и Црна Гора нису познавале апсолутни раскорак између иениеа и живота.

Бити Србином значило је живјети на одређен начин – док данас чак ни бројни „национални прегаоци“ заправо нису вољни да живе оно што проповједају (они „антинационални“ углавном јесу јер није тешко живјети „пропаст нације“ коју „борци против национализма“ заступају). Православни народи су изгубили културну а тиме и биополитичку сувереност и док је не врате нестајаће, са или без атомске бомбе.

Губитак културне самобитности православне цивилизације

Није сасвим лако дати конкретне историјске координате почетка тог процеса. Смјештање одустајања од посебности тј суверености православне цивилизације могуће је у руски XVII в (обично се наводи име Петра Алексејевича Романова, али се заборавља да он стоји на крају а не на почетку реформи старог руског царства у росијску империју). Једно је за сада извјесно: читава наша цивилизација изгубила је културну самобитност без које је геополитички отпор само узалудан напор. Да ли је унутрашњу амбивалентност православне цивилизације диктирао наш географски положај, између колективног Запада и далеког Истока? То објашњење солидно разлаже како али не и зашто губитка наше биополитичке суврености. Наиме, православна цивилизација и сама је вијековима изградила снажну амбиваленцију према колективном Западу: доживљавали смо их, онако како и они нас, као блиске по основама вјере, културе, по политичким и економским везама, па ипак као другачије, стране, туђе, супростављене. То је значило да смо истовремено увозили плодове западне културе, политике, па и религиозности, остајући истовремено изван свега што смо увезли – руска и српска буржоазија и данас живе у утопијским пројекцијама у којима их Париз и Беч коначно прихватају као своје, али та љубав је увијек једносмјерна и неузвраћена. И ту смо онда гдје смо – православна цивилизација пружа геополитички отпор, али културно још није остварила сувереност. Ако је латинично писмо доминантно доживљено као знак припадања „свијету“ (ономе из синтагме „Београд је свет“), онда би траума из 1999. (ако већ не српска страдања 1991-1995) требало да буде довољан разлог да практично сви Срби пишу ћирилицом, ако ни ради чега другог, а онда због пружања културног отпора ономе ко те је бесомучно војно тукао. Но културна радијација Запада просто превазилази имуни систем онога што је од националних садржаја остало код Срба данас. Ми и даље доминантно живимо као амалгам оријенталне естетике и западноевропске биополитике. Ноторна је чињеница да ни „Црква“ (као „систем“ коме се обично повјерава „брига о традицијама“) не уобличава етос српског друштва, осим на нивоу декларативног изјашњавања и понешто декоративно-комеморативних манифестација.

Алтернатива мегалополису

Шта онда уопште може да се ради? Најприје, да бисмо уопште повратили културну и биополитичку сувереност, не смијемо избугити ни оно мало политичке и културне суверености које данас имамо. Такође, очигледно је да просто давање мјеста „националним“ и „православним садржајима“ у кључу постмодерног „тржишта идеја“ није довољно. Не може се друштво „национализовати“ заставицама на ауто-путу које разноси вјетар и уништавају сунце и киша. Не може ни простом реториком иза које не само да не стоји национални и православни живот него углавном стоји супротност свему што косовски Завјет јесте. Могуће је чак и подићи националну свијест читавих генерација наше омладине – томе смо били свједоци посљедњих мјесеци – али то и даље није гарант за то да ће млади Срби организовати своје најважије одлуке – оне о браку, породици, друштву – оно „националних садржаја“ које на себи и у себи носе. Потребно је организовати друштво тако да се биополитичке странпутице уоче и избјегну.
Најважнија поља на којима ће се водити битка за будућност православне цивилизације (а самим тим и Цркве) јесу поља културе и биополитике. Ситуација није сјајна јер живимо плодове културне и биополитичке инерције ХХ вијека. Недавно је један руски пријатељ успио да ме потпуно саблазни истичући слободу абортуса као значајну „предност у демократичности руског друштва“ наспрам Трампових новијих одлука. Притом он себе сматра човјеком који воли Русију. И заиста: абортус – као биополитички чин – постао је кроз читав ХХ вијек саставни дио совјетске и постсовјетске културе у толикој мјери да чак ни Константин Малофејев у једном скоријем интервјуу није налазио за сходно да размишља у правцу правно-биополитичке борбе против абортуса у руском друштву. Ипак, оно што је он понудио као алтернативу показује да се у Русији бар размишља о проблемима нестанка народа. Уколико пројекат Русија 2050. постоји, како нас Малофејев обавјештава, онда обриси једне нове заиста суверене биополитике постоје на хоризонту. Према њему, један од првих закључака био би онај о томе да нагла урбанизација неминовно доводи до демографског исцрпљивања околине – рјешење би била нова организација односа града и села у коме би се покушало са мотивисањем људи да живе у приградским срединама које би формирале куће са окућницама које својом пространошћу дају могућност за многодјетне породице, али које би и даље имале приступ образовању, здравству, друштвеним институцијама. Град у коме човјек није потрошива биочестица него грађанин, посвећен својој породици, заједници, отаџбини као завјетној заједници био би савршена биополитичка мјера а мрежа таквих градова била би могућа алтернатива пројекту Мегалополиса. Под условом, наравно, да у средишту таквог града буде оно што нам даје прозор у вјечност – Црква.

Извор: Печат 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: