Билтова фатва: Мило је само извођач радова, западни србомрсци су осмислили удар на српску цркву

Сјећате ли се, а како можете да га се не сетите ако иоле пажљиво проматрате све ово што нам се догађа, америчког генерала Кертиса Скапаротија и његовог – био је тада врховни савезнички (НАТО) заповједник Европе и командант Европске команде Сједињених Америчких Држава – свједочења пред Одбором за оружане снаге америчког Сената 8. марта 2018. године.

За сваки случај, да подсјетимо шта је генерал тада рекао о непожељном расту непожељног руског утицаја у Европи, и како је с тим у вези нарочито апострофирао Западни Балкан, захтијевајући због тога појачано америчко ангажовање на овом нашем простору. „Прије свега Србија“, одговорио је Скапароти на питање која га међу западнобалканским државама нарочито брине, а онда изговорио оно што теорије завере против српског народа разоткрива као њихову стварну завјеру против нас, коју је уз то и јасно образложио: „Србија као држава, али и српски народ на Балкану. Постоје, очигледно, историјске везе и осјећај припадности, а због тога и погодно тло за руски утицај, и они то користе у смислу дезинформација, утицаја на тај народ, али и у смислу кварења (америчких планова) у односу на Косово* и у трипартитном Предсједништву Босне и Херцеговине. И тај утицај у последњих годину и по дана, колико сам на овој позицији, расте.“

Моћ перпсективе И ето га. Генерал Кертис Скапароти у међувремену је пензионисан, али није и идеја коју је он изнио. Проблем власника наше евроатлантске будућности, коју нам прижељкују уз сву подразумијевајућу преданост њиховом а не нашем интересу, заиста и јесте читав српски народ на Балкану. И управо у томе, у тих неколико неопрезно изговорених ријечи које су споменуту теорију (завјере) оголиле као нашу сурову реалност, и лежи кључ за разумијевање разлога, и утицаја, који стоје иза, иначе, аутодеструктивног потеза власти Мила Ђукановића у виду доношења Закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Аутодеструктивног зато што му је успјело оно што свакако није желио, да пробуди сав тај проблематични српски народ и тиме натјера и званичну Србију да учини оно што није имала снаге (или смјелости) да учини прије него што је тај закон донијет.

ЕЦФР: СПЦ могућа горећа тачка на КиМ и у Црној Гори

Но није то сада тема, премда ћемо се и овом питању вратити касније, тема је наум који стоји иза читаве ове бласфемичне операције покушаја ампутације Српске православне цркве из Црне Горе. Тај наум, ако већ није постао очигледан после оних ријечи генерала Скапаротија, сасвим јасан постаје захваљујући – благодаримо – Европском савјету за спољне односе (European Council on Foreign Relatins – ECFR)) и његовој публикацији „Моћ перспективе: Зашто је чланство у ЕУ и даље важно на Западном Балкану“.

Овај документ, објављен на наш Божић 7. јануара, њима је то обичан радни дан, посвећен је доказивању да перспектива учлањења у Европску унију – једног лијепог дана а можда и прије, дакле ријеч је само о могућности прикључења, а не и заговарању нашег стварног чланства у ЕУ – има магичну моћ над Западнобалканцима утолико што их присиљава да, у име те перспективе, разријеше међусобне проблеме, иначе племенит и хвале вриједан циљ, али не на било који начин већ само на онај начин који одговара интересима, свије вријеме је ријеч о интересима а не о племенитим циљевима, моћних центара који стоје иза овог Европског савјета. Што је, наравно, много мање вриједно било какве похвале.

„Добросусједски односи“, напомиње се у уводу ове публикације, „постали су дио услова Европске уније још када је отпочело њено проширење на Централну и Источну Европу. Али решавање билатералних неспоразума на Западном Балкану однедавно је постало експлицитан и веома наглашен предуслов за даље проширење (ЕУ). Примјера ради, Европска комисија недавно је сасвим јасно навела: ’ЕУ не може и неће да увози билатералне несугласице и нестабилност коју оне могу да донесу са собом.’“

Овај извјештај, објашњава се даље, доноси „мапу неријешених билатералних проблема држава Западног Балкана и нуди препоруке европским доносиоцима одлука“. А међу свим тим неријешеним проблемима – од Косова и Метохије, преко ратификације граница од Вардара па до Триглава, до питања Сјеверне Македоније и Грчке – како је указано, „Српска православна црква на Косову и у Црној Гори могла би да се покаже као потенцијална горућа тачка“.

Како је СПЦ већ постала горућа тачка на Косову и Метохији видјели смо приликом погрома 17. марта 2004. године, но сада нам је нарочито интересантан њен положај у НАТО чланици Црној Гори.

Власти ЦГ брине улога СПЦ у Црној Гори

Односе двије државе, како се наводи, оптерећују црногорско „признање државности Косова*“, одбијање Црне Горе да својим држављанима омогући истовремено посједовање српског држављанства, и – обратите пажњу – „дјеловање Српске православне цркве у Црној Гори“. Ово стога што „власти Црне Горе брину“, Његош и краљ Никола мора да се преврћу у гробу, „због улоге коју СПЦ има у Црној Гори“.

Цитирамо извјештај ЕЦФР-а, суздржавајући се од коментара све док будемо имали снаге за то: „У последње вријеме, тензије су нарасле пошто је влада усвојила нови закон о религиозној слободи који би власништво над већином црквене имовине у земљи ефективно пренио на црногорску државу… Сходно новом закону, усвојеном крајем 2019, свака црква, укључујући СПЦ, моћи ће да задржи власништво само ако може да произведе доказе о власништву прије 1918… Српски медији оптужују црногорску владу да покушава да опљачка СПЦ, док је патријарх СПЦ Иринеј припријетио црногорском предсједнику Милу Ђукановићу анатемом. Српска влада, такође, припријетила је Црној Гори погоршањем дипломатских односа. Насупрот томе, Венецијанска комисија Савјета Европе поздравила је нацрт закона јер он ’доноси важне позитивне промјене постојећој, застарелој легислативи’.“

Но суштински приговор улози коју СПЦ има у Црној Гори тек слиједи, и из њега се види да ова правничка акробатика Венецијанске комисије – уосталом, сјећамо се како се Кањош Мацедоновић провео у Млецима – представља само прозирну маску којом се невјешто прикривају њихови покварени циљеви: „Иако је одвојена Црногорска православна црква основана 1993, већина православних црногорских верника похађа СПЦ, која има велики утицај на јавно мњење. Многи свештеници СПЦ, међу њима и митрополит, исказују снажне националистичке и друштвено конзервативне погледе, укључујући порицање српских ратних злочина у југословенским конфликтима. Они су гласно против ЛГБТ права и равноправности полова; негирају постојање црногорског националног идентитета; НАТО називају Четвртим рајхом…

Из свега тога слиједи и крунска оптужба, која нас враћа на оне отрежњујуће ријечи генерала Скапаротија: „СПЦ је такође блиско повезана с Русијом, те се често сматра заступником руских интереса… Све у свему, СПЦ је политички непријатељски настројена према црногорској држави и њеној западној оријентацији, због чега је Влада Црне Горе и види као безбједносну претњу.“

А нови закон ће, оптимистички предвиђа ЕЦФР и успут објелодањује намјере његових инспиратора, „властима омогућити већи надзор и контролу над њом (Српском православном црквом)“. Те се стога, у закључку извјештаја, износи и препорука: „У овом контексту, важно је да ЕУ и њене државе чланице узму у обзир проблеме с којима се суочава Влада Црне Горе.“

Ова пак препорука можда и не би завређивала оволику пажњу да и те какву пажњу, због значаја својих чланова, већ не завређује сам ЕЦФР. А ту је окупљен сам крем, ако је то крем, те евроатлантистичке елите. На челу му је Карл Билт, некадашњи шведски премијер и шеф дипломатије, а друштво му у ЕЦФР-у праве и бивши генсеци НАТО-а Хавијер Солана и Јап де Хоп Схефер, те Јошка Фишер, Дејвид Милибанд, Марти Ахтисари, Бернар Кушнер, Зигмар Габријел, Џорџ и његов син Александар Сорош, међу донаторима организације осим њиховог Фонда за отворено друштво је и Атлантски савет из Вашингтона…

Хибридни рат

Имајући, елем, све ово у виду, потпуно је очевидно и ко је, и због чега, донио спорни закон у Црној Гори. Мило Ђукановић је у свему томе, иако га то наравно нимало не аболира, само извођач радова на терену. А ријеч је, да не дужимо, о наставку борбе против, Скапаротијевим ријечима, српског народа на Балкану, у којој су се уосталом уважени припадници ЕЦФР-а већ добрано истакли, па је у овом случају њихове фатве изречене нашој православној цркви у Црној Гори изненађујуће само то што није донијета и раније.

И та њихова борба против нас неће стати доношењем Закона о слободи вјероисповјести, већ треба очекивати да он буде и примијењен; да треба да остане само мртво слово на папиру, најзад, не би га ни доносили.

А да треба очекивати и реакцију на устанак српског народа литијама, изазван усвајањем овог НАТО закона, говори и прошлонедјељна сједница Војног комитета НАТО-а, одржана у Бриселу, после које је њен предсједавајући, британски маршал Стјуарт Пич изјавио да се НАТО „директно суочава са покушајима Русије да изведе хибридне нападе, због чега је одлучено да НАТО у Црну Гору упути тим за борбу против хибридних пријетњи“: „НАТО контрахибридни тим за подршку распоређен је у нашу земљу савезницу Црну Гору, са циљем да помогне у јачању способности земље и одвраћању хибридних изазова.“

Како то мисле да ураде, тек остаје да се види. Али унапријед је јасно да ће Србија на то морати да узврати мудро колико и одлучно, а прије свега одлучно. Ако ни због чега другог, а онда зато што српски народ на Балкану врло добро осјећа да другачијег избора заправо и нема.

Аутор: Никола Врзић –Печат

Прочитајте још:

Медојевић: Ђукановић је спреман да изазове рат само да би сачувао своју кокаинску власт

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: