Bez Podrinja neće biti ni Srbije

Piše: dr Rajko Petrović, Institut za evropske studije u Beogradu

Retko koji kraj naseljen srpskim narodom se može pohvaliti takvom istorijom i kulturnim i naučnim značajem kakvim se može pohvaliti Podrinje. Prostor od Bajine Bašte, preko Ljubovije, Krupnja i Malog Zvornika zaključno sa Loznicom prostor je natopljen krvlju naših predaka koji su pali za slobodu srpskog roda u bitkama protiv Turaka u Loznici i Čokešini, protiv Austrougara na Drini, Ceru, Gučevu i Mačkovom kamenu, a ne treba zaboraviti da je Loznicu 31. avgusta 1941. godine oslobodio četnički pokret pod vođstvom Veselina Misite, čime je ona postala prvi grad u Evropi oslobođen od nacista.

Pored Misite, Podrinje je izrodilo još mnoge ličnosti od vrhunskog nacionalnog značaja – Vuka Karadžića, Jovana Cvijića, Miću Popovića, Antu Bogićevića. Rečju, istorija moderne Srbije nezamisliva je bez Podrinja. Danas Podrinje, naslonjeno na jednorodnu Republiku Srpsku, nema onaj stari geostrateški značaj kakav je imalo pre 1918. godine, pa je decenijama bilo u zapećku razvoja zemlje, doduše, baš kao i mnogi drugi njeni delovi. Glavno pitanje vezano za Podrinje danas nije više vojno-strateško, već demografsko, a u poslednje vreme i ekološko. Podrinje danas ima tek oko 150.000 stanovnika i konstantno se prazni.

Jedino grad Loznica, kao najurbaniji centar na tom prostoru ka kome gravitiraju svi ostali, beleži porast broja stanovnika, ali je reč o stanovništvu koje ona privlači upravo iz manjih podrinjskih mesta ili određenom procentu doseljenika iz obližnjih mesta u Republici Srpskoj, a ne o pozitivnom prirodnom priraštaju. U poslednjih nekoliko godina učinjeni su pomaci na polju infrastrukture i ekonomskog razvoja ovog, inače prirodnim resursima i turističkim potencijalima prebogatom kraju – za rekonstrukciju kulturno-istorijskog objekta ,,Podzemni grad Karađorđevića“ u Malom Zvorniku sa ogromnim turističkim potencijalima država je izdvojila 32 miliona dinara, Srbija je uložila i značajna sredstva za rekonstrukciju pešačkog mosta ,,Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević“ između Malog Zvornika i Zvornika, u Krupanj je doveden turski investitor ,,Džinsi“ koji zapošljava nekoliko stotina radnika, u toku je izgradnja brze saobraćajnice Šabac-Loznica u dužini od 55 kilometara, obnavlja se putna infrastruktura u Bajinoj Bašti uključujući i zahtevni tunel ispod Kadinjače, Ljubovija je nedavno dobila bespovratna sredstva za kupovinu minibuseva za potrebe prevoza seoskog stanovništva po konkursu Ministarstva za brigu o selu koji je osmislio tim Milana Krkobabića i još mnogo toga.

Podrinje se danas, međutim, ne suočava samo sa usudom puste zemlje i odlivom mozgova, već i sa ekološkom pretnjom. Otkako je najavljena mogućnost eksploatacije jadarita, retkog minerala kojim je loznički kraj bogat i koji je dobio ime upravo po reci Jadru, od strane multinacionalne kompanije ,,Rio Tinto“ (inače stoprocentnog vlasnika samog projekta ,,Jadar“), dobar deo Podrinja, ali i cele Srbije je na nogama. Jadarit, mineral koji se koristi za dobijanje litijumovih jedinjenja, mogao bi zaista Srbiji doneti ogromne količine novca, investicije i radna mesta, jer se procenjuje da ležište ,,Jadar“ poseduje čak 10% svetskih rezervi litijuma. Veliki problem, međutim, predstavlja ekološki aspekt cele priče, jer veliki broj ekologa smatra da bi otvaranje rudnika imalo višestruke negativne efekte – suše tokom leta, poplave tokom kišnih perioda, trovanje obližnjih voda (Jadra i Drine, a time i Save i Dunava) toksičnim koktelom hemikalija koji se koriste za izvlačenje litijuma iz zemlje, problem deponovanja jalovine i druge.

Dakle, ti efekti bi mogli biti porazni kako po životnu sredinu, tako i po ljudsko zdravlje. Otuda ne čudi da se sve veći broj građana Podrinja, ali i ostatka Srbije odlučuje na proteste (tzv. ekološke ustanke), te ne čudi ni ponašanje države koja oprezno pokušava da balansira između potencijalne ekonomske dobiti i rizika po zdravlje i životnu sredinu. Kao jedino prihvatljivo rešenje u datim uslovima vidim održavanje referenduma u lokalnim sredinama obuhvaćenih projektom po pitanju otvaranja rudnika, što je i najavio predsednik Srbije, uz opasku da bi, ukoliko studije zaista ukazuju na to da bi rudnik mogao u ekološkom smislu ugroziti veći deo Zapadne Srbije, trebalo sprovesti referendum na području više opština i gradova, a možda čak i na nacionalnom nivou. U svakom slučaju, volja Podrinjaca i ostalih građana Srbije mora biti presudni kriterijum.

Sa druge strane, primetan je trend upotrebe ekoloških pitanja i ekoloških pokreta od strane zapadnih centara moći kako bi destabilizovali u političkom, ekonomskom i bezbednosnom smislu određene prostore, sa posebnim fokusom na Balkan i Srbiju. U tom smislu, nama nisu potrebni strani ekološki pokreti, partije ili donatori da nas uče o tome da li i kako treba da čuvamo svoje resurse i životnu sredinu. Nama je potrebna srpska zelena agenda koja će biti dobro odmereni balans između potrebe za očuvanjem životne sredine i uravnoteženog ekonomskog razvoja. Bilo kako bilo, Podrinje je, ako ništa drugo, zaslužilo bar toliko od države kojoj je sve dalo da neko konačno i Podrinjce pita da li i na koji način žele ovakve ili slične projekte u svom zavičaju.