Бесмртност и ја

Пише: Слободан Милић

У сјећању на Словене, остала је дубока мисао о нашим боговима, времену, простору, вјечности, бесконачности, души и тијелу, бесмртности. Сви покушаји Грка, Римљана, потом Хришћанства, њемачке историографске школе и послужника и присталица те школе, да униште цјелокупно словенско сјећање, остали су узалудни. Напротив, данас умне главе у Италији, Француској, Њемачкој, Русији и код нас покушавају да уклоне и потру неправду која нам је учињена. Дух је неуништив, бесмртан. Као круна древне словенске писмености јесте винчанско осносно Етрурско писмо, прва азбука.

Још од дјетињства сам заокупљен тешком и нерјешивом загонетком: присуство вјечног свода и земаљског лавиринта у центру његовом, и моја пролазност. У шта се претвара наша пролазност? Да сам филозоф можда о овом проблему не бих писао, али из пјесничке метафизике, као многе претходнике, и мене мучи проблем б е с м р т н о с т и.

По неким знацима небеског свода, наше постојање са пролазношћу се увлачи у свод и тим путем јесте сигурна и неизбјежна бесмртност. Наши словенски преци, код којих су мисао и поезија, писмо и азбука били развијени и постојали прије појаве Старе Грчке и Рима, познавали су бесмртност.

Треба рећи да су и једни и други били немилосрдни према давним Словенима од којих су преузимали као од Копта и Арабљана готово све и прерађивали преводећи на свој језик: мисао (филозофију), душу (поезију). Ово ће наука морати да призна и овјери прије или касније.

Но, вратимо се нашим прецима који су прије него им је Хришћанство испрало „поганске мозгове“ од аутентичне филозофије и поезије приликом заклињања говорили: „Тако и овога и онога вјечног свијета“. Шта ово значи? Присуство вјечног свода, и мојег, у земаљском лавиринту јесте наследна филозофска загонетка, коју сам осјетио у дјетињству или коју ми је нека виша сила открила тада, али коју вучем из дубина безброј словенских вјекова. Зато су наши преци учили: да ако постоје овај и онај свијет, то би наше тијело одговарало овоземаљском лавиринту а душа била свијет који се сели у свијет свода. Зар овај проблем, наравно наследан, није покушавао да ријеши између осталих и сам Његош.

Наши су преци прије него ико други уочили да је Мљечни пут пут вјечности ка којем води наша стаза бесмртности. Мисао која је ту стазу одредила као боговску или Душину стазу, најузвишенија је мисао једног огромног и величанственог духа.

Подјела на тијело и душу, два микро свијета, односно два микрокосмоса, рађа се из колијевке наше словенске мисли – филозофије и поезије, односно метафизике. Тијело прелази у земаљски свијет, разлажући се, након уништења. Душа, након напуштања тијела и послије дугог лутања, одлази у други свијет – звјездани свод, носећи своју бесмртност. Тако је очекује Рај који долази од старословенске ријечи РА, што значи удијелити. Овдје се душа утапа у појам вјечности, који је више философски неголи пјеснички појам, а на ово наводи нас наша пословица: Тако ми свијета и вијека.

Вратимо се опрезно појму смрти. Древни Словени или Прасловени, којима за мисли које ћу да наведем дугујем огромну количину захвалности, оставише нам у насљедство трагове величанствених мисли достојне да се филозофски и пјеснички размотре. Мене интересује, прије свега, поетскометафизичко значење. Научно је утврђено да ове мисли потичу из предхришћанског периода, тј. из свјетла дубоке давнине наше. Везане су за појам смрти, односно претварања смртности у бесмртност и тај прелазак. За оног ко је умро каже се: Отишао је на истину. Кад буде на истини. Е он је отишао на истину а ми смо на лажи.

Шта би ове мисли с поетске тачке могле друго да значе осим путовања живог преко умрлог, односно живота преко смрти у бесмртност.

Значи, наша древна мисао знала је и тумачила и с т и н у као бесмртност. Зар није сва тежња, сваког умјетничког дјела, пјесничког, филозофског, музичког, сликарског, тежња, нада и пут ка истини, том свјетлу које је упаљено на своду а ка којем води једино стаза земаљска – овога свијета. Истина је у рукама богова видјела и громовног огња.

Наши преци су оставили мисао, да се што прије ослободе мртвог тијела, брже ослобађају пут душе до истине тј. бесмртности. Сад се поставља питање да ли ствари које остављамо иза нас у времену имају смисла или не, на путу ка истини, или нам помажу да сјећањем, не дакле заборавом, што прије обретемо у бесмртност. Шта ова наша мисао заправо жели на путу до бесмртности ако не вјечни живот у просторима свода који се са свих страна надноси над земаљским лавиринтом?

Нека исконска снага и свјетло дадоше нам чежњу и наду, тај крст на којем је разапет наш живот. Ако су ове мисли мисли бесконачног броја живота, то свједочи о нашој а и о мојој личној, бесмртности са којом морам или не морам да будем задовољан, а коју сваки од нас потајно или јавно прижељкује.

Ове мисли наших предака су у суштини сјећања и истине које наводе на бесмртност. Овај насљедни фактор мисли није ништа друго до бесмртност или само вид малих бесмртности које се слежу у вјечни мозаик бесмртности. Значи Прасловени су вјеровали у бесмртност овога свијета, земаљског лавиринта и у бесмртност вјечног свода, а растојање од земље до свода, односно од тијела до настајања душе, јесте бесконачни простор који је гарант наше бесмртности. Путовање од тијела до Мљечног пута назваше, као што знамо, пут вјечности, на којем ће са сигурношћу негдје егзистирати наша бесмртност.

Ја се нијесам ослањао на претходна знања о бесмртност других народа, других мислилаца, пјесника, већ на аутентичну мисао словенских предака, који је много метафизичкија од мисли осталих народа, што је само један дио мисли о бесмртности, коју сам наслиједио, а коју доживљам као личну.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: