Bećković: Svoje umrle prijatelje viđam više i češće nego ove koje viđam

Akademik Matija Bećković poručio je aktivistima organizacije „Mlada Vojvodina“, povodom poruke koju su mu ostavili na zgradi ogranka Srpske akademije nauka i umetnosti /SANU/ u Novom Sadu, da će ih poslušati i doći kući.

Na fasadi te zgrade juče zabelio papir sa porukom upućenom Bećkoviću: „Matija, idi kući!“, u potpisu „Mlada Vojvodina“, ali su ga zaposleni u SANU ubrzo uklonili.

Mladovojnođaneri su toliko neobavešteni da ne znaju da je Bećković rođen u Senti. Možda smatraju i da to ne moraju da znaju.

U Novom Sadu je za 6. novembar najavljena promocija Bećkovićeve knjige „Sto mojih portreta“.

Nije iznenađujuće što su se oni koji stoje iz mladovojvođanera zabrinuli i uznemirili, toliko da bi najvećeg živog srpskog pesnika rado nekuda poslali.

Dvorana SKC „Sveti Sava“ u Subotici bila je tesna za sve koji su želeli da prisustvuju promociji „Sto mojih portreta“.

Okupljenima je Bećković rekao:

„Svaku svoju knjigu sam predstavio u ovom Srpskom kulturnom centru. Ovo je jedan od najlepših kulturnih centara koji postoje i Svetosavska nedelja koja se upravo održava je tradicionalna svečanost na kojoj poezija ima svoje mesto. Rođen sam u Senti, majka mi je iz Kanjiže, a moji prijatelji Stevan Raičković i Duško Radović bili su u Subotici kada sam ja bio u Senti. I njihovi portreti i moji doživljaji su u ovoj knjizi“.

Subotičani su od Matije čuli zašto su se u knjizi našli Vasko Popa i Miodrag Pavlović:

„Da ne bih pisao svoje memoare, ja sam opisao svoje prijatelje, najupečatljivije događaje iz života. Usmena zaostavština koja obično odlazi sa ljudima ostaje nezapisana, i na taj način sam se oduživao ljudima sa kojima sam proveo život i sa kojima nisam prestajao da se družim i posle njihovog odlaska na onaj svet. Ono što pamtimo je ono što je najsvetije. To opet ima neke svoje zakone, nešto nam je bilo važno, a toga nismo ni bili svesni kada nam se desilo. Ne znam po kom kriterijumu ljudska svest izdvoji nešto da se u nju upečati, zaboravite velike događaje, a zapamtite neku reč ili pogled ili neku obrvu“.

Bećković je „Sto mojih portreta“ predstavio i u Vrbasu. U sali bioskopa „Jugoslavija“, gde je rekao i ovo:

“Već sam toliko puta rekao da je čovek ono što pamti. Ono što zaboravlja to nije on. Ja sam ono što nisam mogao da zaboravim opisao kao onu usmenu zaostavštinu koja uvek ostaje nezapisana. Ja ovde nisam došao sam. Došao sam sa sto svojih portreta. Sa svojim grupnim portretom, svojom autobiografijom o drugima”.

U pesnikovim stihovima ovekovečeni su Ivo Andrić, Meša Selimović, Desanka Maksimović, Novica Tadić, Branko Ćopić, Milovan Đilas i drugi.

Deo pesama posvećen je Svetom Savi, Njegošu, Karađorđu, Tesli i drugim velikanima davnije prošlosti, dok je treći deo zbirke pisan o živim ličnostima.

Zaista autobiografski, sa velikom dozom emocija, sete ali i humora svojstvenog Bećkoviću, evocirao je sećanja na mnoge istaknute ličnosti naše kulture.

Organizator gostovanja bila je Sprska pravoslavna crkvena opština Vrbas, sa blagoslovom Episkopa Bačkog Irineja Bulovića.

„Sve su to ljudi koje sam beskrajno voleo i koje nikada nisam prežalio. Oduvek sam se družio sa starijim od sebe, ali nisam tu uračunao da bi oni mogli otići pre mene i da mogu ostati sam. To druženje nastavio sam ovim sećanjima i portretima.“

Bećkovićev spisak prijatelja liči na ozbiljnu antologiju srpske književnosti – od Andrića, Pope, Lalića, do Danojlića, Arsena, Kapora…

„Nadam se da se ne bi nijedan od njih ljutio“, rekao je Sputnjiku.

„Sve je to ljubav pročistila tako da se čovek ničega ružnog i ne seća. A što se posle tolikih susreta i tolikih razgovora izdvoji neka rečenica ili reč, to je, opet, neka pravda koja je starija od naše pameti“, naveo je. I dodao:

„U knjizi je više od sto portreta, ali sam je tako naslovio jer je to najveći broj. Od broja sto u našem narodu većeg nema, to je više oznaka za bezbroj. I koliko god da ih ima, to je opet jedan portret. Opevavao sam svoje prijatelje, a u stvari — sebe. To jesu oni, ali preko njih verovatno možda najviše ja sam.

– Nekoliko puta sam rekao da je čovek ono što pamti. Za moto knjige sam uzeo Zmajeve stihove „Sve što vreme napred hrli/sve se više meni čine/moji mrtvi neumrli“. To su sve ljudi sa kojima sam proveo svoj život i oni za mene nisu umrli. Nikakve razlike nema, sem što ih ne viđam, a i viđam ih više i češće nego ove koje viđam.

„Sto mojih portreta“ otvara Vlaja iz Glibavca, stihoklepac. Zašto mu je dao prvenstvo nad Njegošem, Andrićem – Matija objašnjava ovako:

— Kako sam stigao u Beograd, čuo sam za Vlaju iz Glibavca. On je išao po vozovima i putnicima govorio samo u rimama i stihovima. A njegov najpoznatiji stih je bio „Kljuca pile u gvozdene vile“. I ma koliko da su se ljudi sa tim sprdali i omalovažavali ga, ja ne znam da sam neki stih češće citirao i da mi je češće padao na pamet. I ta slika pileta koje kljuca u gvozdene vile bila mi je pred očima i, kao što sam i u pesmi rekao, čini mi se da sam čuo i taj zvuk. A vremenom, kao da je to pile bivalo sve manje, a te vile sve veće. Ali ono nije odustajalo, nego se zaletalo, i ja sam zamišljao taj meki kljun kako se svaki put zavrne i kako se ono odmah prevrne i zaprašina i, čim malo otrese krila, odmah se zaleti na isti cilj.

– I, kako je vreme prolazilo, sve sam više sumnjao da se radi o piletu. To mi je više ličilo na pesnika. I sve je manje to ličilo na vile, a sve više na prazan papir. I na pesnikov napor i zaletanje na čistu hartiju da se obračuna sa tim kosmičkim silama… A na kraju nisam više znao je li to Vlaja ili sam to ja.

Povodom opaske Sputnjika „stiče se utisak, dok se čitaju ovi stihovi, da ste bili svedok u situacijama koje ste opevali, kao u pesmi o patrijarhu Pavlu i njegovom čišćenju tanjira u posne dane“ i pitanja „jeste li stvarno učestvovali ili ste samo pesnički bili u dijalogu sa „vašim portretima“? – rekao je:

— Zaista je to sve autentično. Nijednu od tih rečenica nisam izmislio. Ne znam da li je patrijarh Pavle to isto pričao još nekome, jer on i nije bio poznat kao neka pričalica. I celoga veka pričao je tek nekoliko priča i neprestano ih je ponavljao. Tako da nisam siguran da još neko to nije čuo, ali ja jesam. I to baš o tome kako je on čistio svoj tanjir suvom koricom hleba tako da nije ostala ni jedna kap, udesio ga je tako da je odmah mogao da ide pravo u vitrinu… A onda ga je iguman pred svima pohvalio i rekao da kad bi svi tako čistili kao Pavle, trpezarac bi počinuo a suđe i kuhinja držani uredno. To su njegove reči. A kad sam ja to čuo, još više sam zapeo.

– I kad mi je neko od lektora predlagao da ne kažem „zapeo“ ja to nisam mogao da promenim, jer je to bila njegova reč. Svi navodi koje sam u ovim pesmama koristio su, iako bez znaka navoda, uvek autentični. Čini mi se da bi bilo veliko skrnavljenje da nešto izmišljam, i da je to, u stvari, neka njihova oporuka i neka vrsta njihovog epitafa i zaveštanja.

Bećković u „Sto mojih portreta“ daje i portret njegove Darke, žene Meše Selimovića, zbog najveće izjave ljubavi koju je ikada čuo:

— Najvrelije. I to je bilo takoreći bukvalno. Meša Selimović je preminuo, mi smo ga dvorili jedno po podne, a onda smo, jer je trebalo da dođu mrtvozornici po njega, otišli kućama, ali sam ja došao sutradan vrlo rano. Njegova žena Darka me dočekala sva uznemirena rekavši: „Oni nisu došli. Oni svu noć nisu došli!“ A onda je kazala: „Da sam to znala, ja bih legla pored njega i svu noć ga grlila i milovala da ja i on prosanjamo tu poslednju noć.“

– A kako ja znam da se pokojnik celiva samo jednom i da je taj poljubac dodir drugoga sveta — zato je važno da ga samo jednom celivamo jer se sa njim samo tako možemo zauvek rastati — znao sam i da niko nema želju da ljubi ledno čelo više puta. Ali kad je ona kazala da bi svu noć ležala uz jednog pokojnika, i da on za nju ne bi bio mrtav, i da je nikakva hladnoća ne bi mogla od njega odvojiti… Ja vreliju ljubavnu reč nisam čuo.

Povodom „novih vesti“ da je svetosavlje — a i ono je ljubav — u Crnoj Gori postalo novi problem i, takoreći, novi neprijatelj broj jedan, ukazao je:

– Buda je nosio svoje zapise na tabanima, pa kako je išao, tako su ti zapisi ostajali na zemlji, i sad budisti idu i to čitaju. I Sveti Sava je isto tako hodao po svojoj zemlji, upadale su mu noge u kamenje, duboko, i nije mogao da ih izvuče, a da ne ostanu stope na tim pločama i kamenovima. To su, u stvari, prve skulpture na našoj zemlji. A sva Crna Gora je u njegovim stopama. I nije ostavljao samo stope nego i laktove, i rebra, u kuk… I sve to tamo postoji overeno u kamenju.

Upitan „da li se obistinjuju vaši stihovi, da li govorimo o zemlji u kojoj su „paščad puštena a kamenje svezano“ kao u vašoj pesmi o Svetom Savi?“, bio je jasan:

— O toj, jedinoj. O zemlji u kojoj su samo sindžire zamenjivali novim tehnološkim izumima.