Bećković: Suočena sa najvećim datumima naše istorije, vere i kulture država je ostala bez reči

Na Nemanjinom gradu, na sastavcima Morače i Ribnice, početkom marta ove godine, Patrijarh Irinej je sa arhijerejima, sveštenstvom i vjernim narodom blagosiljao slavski kolač, a onda je akademik Matija Bećković održao Svetosimeonovsku besjedu.

Besjedu Matije Bećkovića prenosimo integralno.

NA TEMELJU OTADŽBINE

Samo vek nas deli od proslave milenijuma Svetog Simeona Nemanje; hiljadu godina kako živi i pobeđuje -otac našeg pravoslavlja,države i slobode,otac –oca srpske crkve, otac i sin i brat Svetog Save.

Nemanja je simbol našeg trajanja, slave i stradanja, borenja i mirenja, prvi koji nas je naučio kako se opstaje i pobeđuje. On nam je izdao zabranu brbljanja i dao ideju o svetinji tišine, ćutanja i tihovanja. On je dokaz da najduže traje ono što ne prestajemo da zamišljamo, kao što su njegov lik njegov glas, njegovo vreme.

Vršeći dužnost neprekršivu slaveći rođenje i zaveštanje Svetog Simeona Mirotočca u njegovom rodnom gradu- proslavljamo Onoga koji je njega proslavio,jedinog Oca koji nije sin.

Braćo i sestre,
Naše kuće su uvek prve gorele. Ali gorele su s krova, a temelj je opstajao, pa su sa kućišta, temelja i temeljišta, ponovo podizane. I naša opšta kuća gorela je i gori uvek s krova,ali temelj stoji i ne gori i sa njega ponovo vaskrsava. Zato je temelj važniji i svetiji od kuće.

Evo nas na temelju naše otadžbine i naše opšte kuće!

Među kamenjem Crne Gore nema ni jednog koji nije spomen kamen, posvećen i svet,ali svi oni ustupaju prvenstvo kamenju Nemanjinog grada odakle su pretemeljeni kameni temeljci svemu što je naš narod stvorio i stvara. I mi se i danas možemo uveriti u istinitost predanja da je kamen zadržao ljudski miris, a u naše vreme možda čak i više nego ljudi. Verovalo se i da je kamen krhotina neba; da kamen raste i rađa; da je Hristos rođen iz kamena;da se kamen preobrazio u hleb; da će kamen koji odbaciše graditelji postati kamen ugaoni i zaglavni; da se se hramovi grade od neobrađenog kamena koga glijeta skrnave.
I da u to više ne veruje niko verujemo mi kao živo kamenje, i da tako nije ni za koga, tako je za nas,i nigde snažnije nego na ovom mestu, i nikad očiglednije nego danas kada je i najveće nevernike u to uverio Saborni hram u Podgorici kao najnoviji dokaz da je Hristos neoboriv kamen.

Sveti Sava je zbirno ime a Nemanjići zajedničko prezime srpskog naroda.

Kako kaže pesnik- Nemanjići svi smo postanuli / Od nemanja tvrđeg grada nema.

Nemanje je svo naše imanje
Nemanje je naše poslušanje
Nemanje je naše iskušanje
Nemanje je naše podvizanje
Nemanje je naše postrizanje
Nemanje je naše revnovanje
Nemanje je naše pokajanje
Nemanje je naše zaveštanje
Nemanje je naše blagostanje
Nemanje je s Hristom bratovanje!

Nemanjina i Njegoševa godišnjica nisu se poklopile slučajno,a još manje slučajno- prošle gotovo nečujno.

Skoro pa da niko od današnjih srpskih narodnih prvaka nije izgovorio njihova imena,a kamo li povezao osnivača srpske države i najvećeg srpskog pesnika,prvog kanonizovanog i poslednjeg oglašenog svetitelja srpske crkve. A oduvek su bili povezani i nerazdvojni Nemanja i kamen, Kamen II Kamenović i glas kamenštaka.

„Oči moje zadivio je ovaj čovek uzrastom veoma visok a izgledom naočit“ kako je savremenik opisivo Nemanju, pustiniožitelja Atonskog, ne sluteći da istovremeno verno opisuje i Pustinjaka cetinjskog, koji će se roditi sedam vekova docnije.

Kao što će u Sabornom hramu u Podgorici, vaskrsnuti i Sveti Simeon i Sveti Petar II i svo Car Nemanje blago i sve njegove zadužbine.

Suočena sa najvećim datumima naše istorije,vere i kulture država je ostala bez reči.

Da bi se izbeglo robovanje prošlosti,očigledno je tražena neka otvorena forma, da se te godišnjice ne prećute, ali nije nađena nikakva. Mogli se sve obaviti na skajpu ili blogu,da se ljudi ne sreću,prepoznaju i okupljaju, bratime, grle i ljube bez razloga, ali je zakazala i virtuelna sfera.

Na drugoj strani, nećemo se ogrešii o istinu ako kažemo i obrnuto. Nije ih spomenuo niko –sem svako; a njihove velike godišnjice nisu obeležene nigde – sem svuda i na svakom koraku gde god ima srpskog naroda. Zvanično i formalno nisu, a nezvanično i neformalno jesu. I Nemanje i Njegoša bilo koliko i naše vere i pamćenja, invencije i mašte,energije i ideja. Države kojih nema imale su važnija i pametnija posla,a mnogi državljani čekali su da im neko važan i veliki odobri i naredi šta da slave i pamte.

Sveti rođendan Svetog Simeona i Svetog Njegoša proslavili smo onako kako smo do skora slavili krsnu slavu. Svi su znali kad im je i koja im je slava ,ali je slavio samo onaj ko je verovao.Ko nije verovao, izgovarao se da se to ne sme i preporučivao se poštujući zabranu koje je bilo za one koji su okretali lice od svog sveca.

Onako kako je nekad Njegoš na Cetinju proglasio za sveca svog strica Petra I tako je Njegoša proglasio svetiteljem Mitropolit Crnogorski Amfilohije. Kao što se po doskorašnjem pravopisu reč sveti pisala pod znacima navoda tako i Svetog Njegoša drže pod znacima navoda današnji poštovaoci istog pravopisa.

I Nemanju i Njegoša optužuju za genocid. Mada mnogi tvrde da Njegoš nije Srbin u Hagu kažu da jeste. Kao najdublji duh nije Srbin,a kao najveći zloduh jeste.
Ruku na srce, Ni Sveti Simeon ni Sveti Petar II Petrović Njegoš nisu se najbolje snalazili posle smrti zato su i posmrtno stradali i stradaju do današnjeg dana.Teško je pobrojati grehove koje su počinioli uplićući se u aktuelne događaje. Danas su možda najsporniji njihovi stavovi o Kosovu od kojih ne odustaju zatvarajući oči i okrećući glave od stvarnosti i prilika u kojima živimo.

Andrić je napisao da samo treba stati iza onog što imaš i tu ostati. Njegoš je rekao ono što je imao da kaže i mi ne moramo da govorimo ništa drugo sem da to naučimo napamet i ponavljamo davno rečeno.To je naš pamjatnik i kome je do pamćenja ima šta da pamti,

Veseli se prahu Nemanjića
Nemanjića i Hrebljanovića
Sad propojte Visoki dečani
I lijepa lavro Studenice
Zemlji srpskoj novo lice dajete!

Srećan praznik!