Bećković: Kosovo pre Kosova

Istorija je dovodila u sumnju čak i mesto gde se bitka dogodila, a poezija je Kosovo uočila još pre Kosova. Poetska pronicanja su dosegnula da će to ubavo polje postati ne samo ubojno, nego i usudno i presudno. Pesnik je ovo polje odavno izabrao da smesti svoju pesmu.

Pretkosovske pesme počinju otmicom žena i Banović Strahinja baš na Kosovu pokazuje svoju moralnu retkost.
I Marko Kraljević ide pravo na Kosovo kod bijele Samodreže crkve da presudi na kome je carstvo. Majka Jevrosima izgovoriće pre Lazarevog opredeljenja, reskije i srpskije svedenu biblijsku reč:

Bolje ti je izgubiti glavu
Nego svoju ogr’ješiti dušu!

Eto, kolika je vrednost duše, i kako je reskira svako ko se odluči za život po svaku cenu.

Kao da su još iza Karpata Srbi nosili neku nesreću i krenuli na tajni zov ka ovom polju, a da ni naknadna pamet ne zna šta ih je pokrenulo baš na ovu stranu i vodilo ka Kosovu.

I Murat ne ide na Lazara, nego na Kosovo i Lazar ga ne čeka u Kruševcu nego na Kosovu. Na Kosovu zato da predstavi celinu svoje zemlje i nemanjićke loze. Za Murata je Kosovo glavna kapija ulaska u grkljan Srbije i glavu Evrope. Muratu kapija za Evropu – Lazaru za nebesa.

Pesma sveznateljka i njena sveuvidnost preuzela je na sebe odgovornost da utvrdi tok boja, odredi učesnike i presudi pobednika. Čestitoga kneza je proizvela za cara, caru dala caricu, carici braću, braći imena. Nije zaboravila slugu Milutina, Vaistinu i Golubana. Nije izostavila imena ni hrtova, ni konja. Saznala je ko je kome bio kum, ko pobratim, ko dever i tako dovela u krvno srodstvo ceo narod. Prizivala je i one koji su umrli pre boja i povratila one koji su se rodili posle njega. Dovela i Arapa prekomorca, uočila kakve ko ima oči, odnekud doznala i boju glasa svojih junaka. Tako smo dobili dragocene pojedinosti koje je jedino mogla doznati poezija.

Sultana Murata istorija nije upamtila po dobru. Ali poeziji je za njenu pređu bio potrebniji plemeniti Murat. I ona se nije obazirala na njegovu surovost, nego ga učinila obazrivim prema Srbima, od čije je ruke poginuo. Prisen moralne osetljivosti jezika oseća se i kad pesnik ne kaže Miloš ubi, već Miloš zgubi turskog cara Murata. Kosovo je postalo poetska pravda za Turke. Sa Kosova su krenule dve istorije i jedna poezija.

U kosovskom predanju nema ničeg što se kosi ili spori sa drugim narodima, sem ako nije greh i golo postojanje, i samo pripadanje jednom narodu.

Na Kosovu niko nije zakasnio i još uvek sam može izabrati i ulogu i stranu.

U velikim bitkama gotovo nikad nije poginuo nijedan veliki junak, a kamoli vladar. Nije li smrt kneza Lazara i Miloša Obilića odlučila ko je najveći junak i koja je najveća bitka.
Na Kosovu se probudila naša nacionalna savest, a kad se savest jednom probudi više ne može zaspati.

Kosovo je ime za našu nebesku otadžbinu, a tu otadžbinu možemo izgubiti samo duhovnim samoubistvom.

(Iskra)