Bajka peta o Vretenku i Crvenkapi

Piše: Nebojša Jevrić

Ika je bila u Crnoj Gori, a ja sam se družio samo sa velikima i nisam imao kome da pričam bajke. Znam da su veliki dosadni i da ne umeju da se igraju, ali moram i sa njima ponekad da se družim. Ali nisam ni slutio koliko vas još ima koji jedva čekate da čujete šta se dalje desilo sa osmim patuljkom Vretenkom, najtrapavijem od svih patuljaka.

Zato smo, čim je Ika došla, pobegli od kuće na Savu, među savske gusare, na gusarski br-od „Arizona drim“, da pitamo gusare šta se dalje desilo sa Vretenkom.

Ratko, stari gusar sa Jamajke, i Lata, poznati afrički gusar, pozvali su sve galebove i ribe (gusari znaju da pričaju i sa pticama i sa ribama, ako su pravi gusari), ali niko nije znao da nam kaže šta se desilo sa Vretenkom, patuljkom koji je zajahao orla i krenuo da traži zemlju jednog čudnog kralja. Tamo živi još čudnija princeza, koja je obećala da će se udati samo za onog ko bude pričao najbolje bajke.

Pravo da vam kažem, deco, i ja sam se već pomalo bio zabrinuo.

Znate kakav vam je taj patuljak Vretenko. Nikad nije znao da igra fudbal. O košarci da i ne govorimo. Ako bi počeo da sprema čarobni napitak, možeš se zakleti da je nešto za-brljao. Umesto korena od kaćuna, stavio bi koren neke druge trave i napitak koji je treba-lo da nekog patuljka učini nevidljivim pretvorio bi ga u vevericu.

Pa ti sad gledaj.

Kako posle od veverice da ponovo napraviš patuljka?

Ako bi patuljci otišli da kopaju dijamante, Vretenko bi iskopao kost nekog dinosau-rusa, brontosaurusa ili neke davno izumrle ptice. Dijamante nikada. Zato ga ni u rudnik nisu vodili.

Uzaludno se trudio: sviralu i pucaljku od zove nikad nije uspio da napravi.

Jednom, kad je popravljao krov, okliznuo se i pao u bure sa kišnicom. Ukratko, nesreća jedna od patuljka.

Ljutio se na njega savet starih patuljaka, ljutila njegova dobra mama, no zalud. Vretenko je sedeo i po vas dugi dan pričao priče.

A kad bi patuljci morali da odu negde za poslom, Vretenko je pričao srnama i jelenima. Češće od ostalih dolazio je Jež Šumski Knez da ga sluša. Ježonja ratnik, slušajući Vretenkove priče, samo je oštrio bodlje i sanjao o velikoj slavi. Verovao je: jednoga dana će učiniti neko junačko delo zbog kojeg će i on ući u priču. A, ko zna, možda mu i neku filmsku ulogu ponude.

E taj i takav Vretenko krenuo je da prosi carevu kći. Pojahao surog orla i nestao negde među oblacima. I niko ga čak od prošlog broja novina nije video.

Sedeli su savski gusari na katamaranu „Arizona drim“, na mestu gde Sava ulazi u grad, i razmišljali šta se moglo desiti sa Vretenkom.

Čak ni čika Isa, koji pravi najbolju savsku čorbu, ni Murga, koji plovi čamcem tamo vamo, ništa nije znao o Vretenku. Nije ga video ni pilot Roki Babica, koji maše krilima kad avionom leti iznad Ade.

„Ja znam“, rekla je Ika, „šta se sa Vretenkom dogodilo!“

„Šta ti znaš, gusarska princezo?“ pitao je Lata, strašni gusar iz Afrike.

„Pusti, možda stvarno zna“, rekao je Ratko. (To je onaj gusar koji ima dugu kosu i još du-žu bradu. Zamoči kosu u Savu, zviždi neku melodiju sa Jamajke, a ribice se same hvataju.)

„Gde ti misliš da je Vretenko?“ pitali su i Lata i Tata u jedan glas.

„Vretenko je pogrešio bajku i sad verovatno luta pokušavajući da iz nje izađe.“

„Pa ajmo da ga tražimo!“

Rečeno – učinjeno. Upalili smo brod i krenuli niz Savu, prema šumi u kojoj se nalazi-la bakina kuća.

Kako je Ika i pretpostavila, trapavi Vretenko je pogrešio priču i zalutao u bajku o Baki i Crvenkapi. U stvari, šta se dogodilo?

Suri orao je sleteo na drvo da se odmori baš u trenutku kada je vuk objašnjavao Crven-kapi da treba da se trkaju do bakine kuće. Vretenko se prišunjao i sa drveta sve je video. Video je i kada je vuk baku zaključao u ormar, obukao u njenu spavaćicu i legao da čeka Cr-venkapu. To je silno rasrdilo Vretenka.

„A neće moći tako, vujo! Ti Crvenkapicu da prepadaš!“

Brzo se spustio niz drvo i pozvao Ježa Šumskog Kneza.

„Ježe, viteže, evo ti prilike za junačko delo! Pozovi sve šumske ježeve i idite što pre do kolibe u šumi, gde je vuk u zasedi. A tamo znate šta vam je činiti!

Ježu vitezu nije trebalo dva puta reći.

Krenula je vojska strašnih kopljanika, stotinu ježeva šumskih, prema bakinoj kući. A pred njom patuljak Vretenko, na surome orlu.

„Bako, zašto su ti tako velike oči?“ pitala je Crvenkapa

„Da te bolje vidim.“

„Bako, zašto su ti tolike uši?“

„Da te bolje čujem.“

„Bako, zašto su ti tolika usta?“ pitala je Crvenkapa

„Da te lakše progutam“, viknuo je vuk i krenuo prema Crvenkapi.

E, baš tada doleteo je suri orao, sa Vretenkom na svojim leđima, i kljucnuo vuka u čelo. Vuk je odskočio i stao na bodlje šumskog ježa. Krenuo je da beži na desno, pa nagazio i drugom nogom na ježa. Krenuo nazad, pa levo, i svaki put kad bi se pomjerio nagazio bi na ježa. A orao ga kljucao, kljucao.

Jaučući, vuk je pobjegao iz ove bajke da se u nju više nikada ne vrati.

A patuljak Vretenko, dok smo mi stigli do njega, već je bio pojahao orla i otišao da traži nove pustolovine.

Leteći iznad broda, samo nam je bacio jedno orlovo pero. Ono će nam pomoći, ako nam se opet izgubi, da ga lakše nađemo.

Savska gusarska lađa srećno se vratila u luku, na kraju keja u Bloku 45.

Imali smo mnogo važan posao. Iz Aleksinca je stigao Nikola. Uskoro će napuniti četiri godine, a rešio je da pre rođendana položi ispit za Savskog gusara. A kada ćete, deco, da polažete vi