Bajka o slobodnim i fer izborima u okupiranoj zemlji

Jedna od uobičajenih „priča odmaralica“ za naivne je da je izborni sistem, u uslovima okupacije, moguće popraviti. Na ovom pitanju je, možda bolje nego na i jednom drugom, moguće sagledati sistemski karakter opozicije u Srbiji, kojoj ne smetaju okupacioni izbori, ako su fer i pošteni.

Ovu kontradiktornost je nemoguće premostiti ni logikom, ni zdravim razumom, ali je sasvim objašnjiva sa pozicije ličnih interesa i političkih kombinacija. Hajde da vidimo kako bi izgledala analogija sa Srbijom iz 1942. godine, na primer: Nedić organizuje slobodne i fer izbore, na kojima pobeđuju srpski patrioti, koji hoće oslobođenje od Nemaca i Nemci takve izbore, je li, priznaju, kupe pinkle i odlaze. Moguće je i ovako: ne kupe pinkle, već nastavljaju okupaciju u uslovima neprijateljske vlade u Srbiji. Da li iko normalan može da veruje da je ovo moguće? Zašto neko misli da je ova današnja okupacija toliko različita od one iz doba Nedića? Okupator nije tu da bi davao slobodne i fer izbore, već da bi vladao nekom zemljom, ili područjem. Ko malo mozga ima, jasno mu je. Drugo: ne oseća se s kim bi današnja opozicija pregovarala o izbornim uslovima: sama sa sobom, sa vlašću, ili sa okupatorima? Samo sa ovim poslednjim uopšte ima smisla razgovarati i pregovarati, ali ne o drugačijim izbornim uslovima, već o tome kako bi isti izborni uslovi mogli da „poguraju“ opoziciju, ukoliko pristane da okupaciju ne dovodi u pitanje, što će se, verovatno, i dogoditi.

Izbori su, po definiciji, nefer, jer nemaju svi jednake fondove, te nemaju, usled nedostatka para, jednak pristup medijima. Okupator, osim ako nije lud i glup, neće omogućiti svojim protivnicima pristup novcu ( novac kupuje vreme na medijima, izborne timove, kvalitetnu propagandu itd.), osim ako to nisu, kao 2102-te, lažni protivnici. Samim tim, pošteni izbori bi značili da postoje samo stranke okupatora. S druge strane, ako i zamislimo da se u neke pregovore oko izbora uđe, ostaje pitanje šta će opozicija uraditi ako ne „izboksuje“ fer igru? Neće učestvovati na izborima? Hoće, hoće. Dva su bitna razloga za to: svaka lista dobija lepu sumu za izbore i, što je partija manja, to je kampanja skromnija, pa više novca ostaje za partijske mogule; drugi razlog je što se, prelaskom pustog cenzusa, takođe dobija lova od države i to mesečno, za održavanje poslaničkog aparata.

Nisam čuo ni jednu srpsku političku organizaciju koja je rekla da će se odreći ovog plena, koji se dere s narodne grbine. Voli opozicija narod, a narodne pare naročito. Ko, dakle, i malo časti ima, neće izlaziti na okupacione izbore. Ko časti nema, cvrkutaće pesmicu o cenzusu i o borbi protiv sistema iz srca sistema. Kad bi sistem bio toliko glup, da svoje protivnike pušta da ga razvaljuju, ne bi vladao petnaest godina.

Ideja da se u Srbiji nalazi trust opozicionih mozgova, koji će nadmudriti i okupatora, i sistem, potiče iz stripa „Mirko i Slavko“, a ne iz života. Sasvim obrnuto: sistem lako apsorbuje sve one koji nemaju politički talenat, ostvarljive ideje i radni elan, a imaju rastegljiv karakter. To smo već videli mnogo puta i, po običaju, nikakve zaključke iz toga nismo izvukli; i dalje verujemo, iako su nas prodali svi kojima smo ranije verovali, da negde u Srbiji, izrasta sasvim drugačija politička opcija, nešto novo i neviđeno, što će do nogu, što pameću, što briljantnom ideologijom, do nogu potući Novi svetski poredak. To smo mislili za SPO, pa za SRS, onda za SPS, za DSS, za SNS… Sad treba da verujemo da je ovo, što se sprema za okupacione izbore, pet puta pametnije i lukavije od Šešelja, Draškovića, Slobe, Koštunice, Đinđića i Vučića? Ja ne verujem. Mislim da im, čak, nisu dorasli i da su koplje ispod u razumevanju politike.

Naravno, ako neko veruje da bi Karađorđe, recimo, mudro postupio da je prešao u islam, kandidovao se za dahiju i iznutra urušio dahijski sistem, ko sam ja da mu veru kvarim?

Možda su i Draža i Tito pogrešili što su se protiv okupatora borili, umesto da mu se ušunjaju kroz politički sistem, pa ga razore iznutra? Problem svih problema je što je naša opozicija, ma kako sebe nazivala, u osnovi građanska, jer veruje u građaske ikone parlamentarizma, izbora, slobodnih medija i slične gluposti. Ali, upitajte se sami: šta su građani ikad uradili za Srbe i Srbiju, osim što su ih rastavili na proste činioce?

Srbi spasu od građana ne mogu da se nadaju a, ako ipak odluče da se nadaju, onda nije nepravo i da propadnu. U centru građanštine ne leži srpstvo, nego novac (Udžbenička definicija: „Demokratija je politički oblik diktature novca“) i svako ko pristane na građanska pravila igre, pristao je da se pokori novcu, bez obzira šta on privatno o tome misli. Ako to ne vidi, pa još veruje da može da bude građanin, a da nije podložan vlasti novca, onda je još i glup. Ko ne veruje u ovo što kažem, neka mi pokaže jednog političara u Srbiji, koji je deklarisani nacionalista, a da nije bitno bogatiji od kad se bavi politikom.