Autor knjige „Dva metka za Pavelića“ DPS istoričarima: BLAGOJE JOVOVIĆ JE BIO I PARTIZAN!
1 min read
Blagoje Jovović
Piše: Tihomir Burzanović
Blagoje Jovović je po povratku iz vojske početkom Drugog svjetskog rata pristupio komunistima i partizanskom Bjelopavlićkom odredu, a bio je i pripadnik partizanske vojske u bitci na Pljevljima.
U Jugoslovensku vojsku u Otadžbini Draže Mihajlovića stupa nakon što su mu komunisti iz Bjelopavlića tražili da ubije strica popa Ljuba Jovovića…
(Ispod je tekst iz knjige „Dva metka za Pavelića“ u kojem Blgoje Jovović opisuje svije isustvo u partizanima)
Kad je Njemačka napala na Rusiju komunisti su bili zatečeni.
Tih dana vodile su se velike rasprave i polemike u kući popa Ljuba. Tu su se žestoko prepirali, sa jedne strane stric Savo i pop Ljubo, a sa druge čuveni komunista Boško Tonković, koji je bio doseljenik sa Kosova, a nekada se prezivao Brajović. Među komunistama su se izdvajali sinovi Marka Miletina Jovović – Stanoje i Mališa. Bili su dobri govornici, a dobro su igrali i fudbal, i bili su popularni u narodu. Stanoje je znao i lijepo da pjeva, a bio je kasnije i sposoban oficir. Ja sam volio moje stričeve, ali sam volio i Boška Tonkovića, valjda što je došao kao izbjeglica sa Kosova, pa mi ga je nešto bilo žao. Sjećam se kao da je bilo juče. Julski dan, čujemo – vode se velike borbe Rusa sa Hitlerom. Komunisti sazovu zbor na Glavičici, na imanju učitelja Živka Šutova Brajovića. Došli svi, i komunisti i nacionalisti. U ime komunista prvi je govorio Milosav Babić, gimnazijalac, koji se predstavljao kao politički komesar za Bjelopavliće. Izvinjava se nacionalistima i kaže: “Bili ste u pravu kada ste napadali Hitlera i ja se izvinjavam zbog svojih stavova koje sam izrekao prema majci Rusiji.” “Drugovi, budimo složni, ne treba da dozvolimo da dođe do podjela, nego da svi budemo zajedno i složni”, tim riječima završio je svoj govor. Onda se javio za riječ učitelj Savo Jovović. “Ja sam za borbu bio i u prvom ratu i u ovom ratu ću da se borim, ali nikada pod rukovodstvom Komunističke partije, a još manje pod rukovodstvom sina Radoslava Babića – Milosava! ” Ne samo što neće sa komunistima, nego neće sa Milosavom Babićem! Kad su se razišli, na jednu stranu komunisti, a na drugu nacionalisti, ja sam otišao do kuće popa Ljuba i strica Sava. Savu sam rekao da mu je govor neumjesan. On mi odgovori kao iz topa: “Kako neumjesno, ja sam za to da kažem što mislim, kako da mi sin Radoslava Babića bude komandant !” Ne vredi ga nagovarati. Ispred kuće čeka me Boško Tonković. Da ga otpratim do Nikole Tomičina Jovovića, tu je stanovao. Boško me je moli da ja objasnim komunističkim studentima, koji nijesu služili vojsku, kako se rukuje puškom i kako se puca. Vidio sam da se spremaju jadi i nesreća. Već sutradan Boško okupi jednu grupu mladih komunista i pozove me da im pričam o naoružanju, o vojsci, o ratu. Tada sam vidio da su komunisti znali šta hoće!
Nijesu imali uporišta u narodu niti su ih ljudi puno cijenili, ali bili su agresivni i dobro organizovani. Mene je bilo sramota koliko ništa nisu znali, ali sam ipak pristao da ih obučavam. Oni su me cijenili, jer im je Boško Tonković pričao o meni kao mladom čovjeku koji je oficir i koji im može dosta pokazati. Komunisti su bili jako odgovorni i disciplinovani i sa njima je bio lako raditi, iako su bile velike neznalice. Prvo me pitaju zašto i kako puca metak! Ja pričam, a oni slušaju, svi se u uvo pretvorili. Sjećam se kako je slušao Boško Tonković. Ništa nije znao, a u mene je gledao kao u Boga, bio mi smiješan jer ništa nije mogao da shvati, a imao je više od trideset godina. I kad bi završili sa pričom, Boško bi me pozvao na stranu i ponovo tražio da mu objasnim kako se puca, nišani. Kad bi završili sa nastavom išli bi kod mojih stričeva i braće koji su bili srpski nacionalisti i ugledni ljudi, njih sedamnaest je bilo sa završenim fakultetima.
Među njima je bilo učitelja, popova, pofesora, pukovnika, generalštabskih oficira, pravnika. Kad bi se sastali komunisti i nacionalisti rasprave su bile žestoke, a bilo je i teških svađa. Ustvari, sve te rasprave i svađe su vođene samo iz jednog razloga – ko će biti vođa pokreta otpora protiv Njemaca i Italijana. Komunisti su vješto navodili priču na svoju stranu i samo su gledali kako bi privoljeli nacionaliste da stanu pod njihovu komandu, pa da konačno dobiju za sebe podršku uglednih ljudi, a kroz to i naroda. Međutim, ni nacionalisti nisu bili baš naivni. Bili su ponosni i časni ljudi, koji su duboko poštovali vjeru, tradiciju, običaje. I tada sam imao osjećaj da bi radije poginuli nego dozvolili da neko mlati sa njima i da ih vode ljudi koji ne uživaju ugled u narodu i koji su iz “tankih” porodica sa kojima je bilo nepoželjno orođavati se – pa gde sad da poslednji postanu prvi! Kod nacionalista tog doba je bilo i reda i poredka i to su bili pravi Srbi, koji kad daju riječ tu riječ i drže. Za razliku od njih, komunisti, barem ovi naši, samo su gledali da ulove nešto u mutnom i na brzinu.
Tako su prolazili dani, ali ni jedan nije prošao bez da se ne sakupe komunisti i nacionalisti i da pričaju ko bi mogao da vodi pokret otpora. Dogovora nije bilo, a svi razgovori su se ugavnom završavali kad bi Savo Jovović ustao i rekao popu Ljubu : “Idemo oče, neće me voditi komunisti i Milosav Babić, pa kad ne bih bio živ!” Šta je Jugoslavija dala Crnoj Gori Kao i sve stvari u životu i rasprave i svađe se iscrpe i završe. Došli smo do toga da izaberemo komanadanta Kosićke čete. Saglasili se i komunisti i nacionalisti da treba izabrati čovjeka koji će biti komandant svima. Tada nikome ni u snu nije padalo na pamet da ćemo se dijeliti na četnike i partizane. Tad si bio ili komunista ili nacionalista, ali smo bili jedinstveni da se brani Otaxbina. Na skupu se odluči da se za komandanta izabere najstariji po činu. To bio oficir kraljevske vojske, major Petko Jovović, brat Jakše i Marka Jovovića, koji su bili ugledni ljudi, učitelji i veliki nacionalisti. Nakon tog izbora nacionalisti su bili zadovoljni, ali komunisti nijesu mirovali. Stalno su išli po kućama, propagirali komunističku ideologiju i organizovali svoje partijske ćelije.
Jednog dana pozove me Boško Tonković na razgovor i ponudi mi da uđem u Partiju i da obučavam komuniste za ratovanje. Ja malo zastanem. Znam Boška, dobar je čovjek. Mislim: zajedno smo svi, i nacionalisti i komunisti. A moj otac i stričevi su čuvene komite iz prvog rata. Znaju ratovat. Odlučim da pođem sa komunistima i da te mlade ljude obučim ratnoj vještini. I ja bio mlad, ali sam završio vojnu školu. Kad sam pristao, Boškovoj sreći nije bilo kraja. Odmah smo počeli da planiramo neke akcije, obuku, skupove. Na skupovima komunista, na koje me je vodio Boško, najviše mi je smetala priča nekog inžinjera, koji je ko papagaj ponavljao da tadašnja Kraljevina Jugoslavija ništa nije dala Crnoj Gori.
Nastaviće se….
Izvor: Srpska 24
Blagoje je bio Jakovov rođak i nije imao veze sa komunistima. On mu je i pomogao u Argentini, i po relevantnim dokazima, Jakov je iz senke i upravljao akcijom kojom je smrtno ranjen Pavelić. Sa tim komunisti i UDBA nisu imali veze.
Rajo, ne znam odakle ,,vučeš“ izvore za svoju tvrdnju, ali po dokumentima koje mi je otac ostavio, kao i po razgovorima koje sam s njim vodio, naročito poslednjih godina, moj đed je bio oficir u štabu Jakova Jovovića, kao prekaljeni borac i oficir iz Velikog rata. Do dolaska Đurišića sa svojim jedinicama, Jakov je izbegavao borbe protiv partizana, koliko je mogao. Cilj je bio da svi nanesu ptetu okupatoru, a da se ne ubijaju između sebe. Sukob sa komunistima u Bjelopavlićima je otpočeo ubistvom Marka Šaranovića, ispod mosta na Sušici.
Sukob je posle niza ubistva od strane komunista i osveta porodica ubijenih kulminirao dolaskom jedinica Pavla Đurišića, koji je bio nezadovoljan situacijom u Bjelopavlićima i naredio da se takva situacija reši. Tako su i nastale Lazine. Odatle su pre streljanja zatvorenih, moj deda i Jakov uspeli da izvuku nekoliko nevinih i poštenih domaćina, ali su ih komunisti ubijali po povratku, jer su im Lazine bile potrebne kao budući argument protiv Kraljeve vojske u otadžbini.
ihMoj otac je često nosio skrivenu poštu za Zagarač, pripadnicima četničkih jedinica, naravno uz starijeg brata. Neprijatelj je bio jedan – okupator. Jakov naravno nije bio udbaški agent, ali po onome što znam, Britanci su vodili računa o njemu i sa njima je bio u neprekidnoj vezi. Mislim da su oni i organizovali Jakovovo bekstvo sa krajnjom destinacijom u Argentini. Moj deda, iako više puta pozivan u partizane, ipak je odstupio sa rođacima, sa njim je krenuo i stariji brat moga oca, imao je 16 godina. Saveznici su sa italijanske granice vratili njegovu grupu. Ubijen je naravno, u pokolju kod Zidanog mosta sa 38 svojih rođaka – Šaranovića.
Strica je spasao neki partizan koji je prepoznao mog đeda i hteo da ga izvuče iz kolone, ali ovaj nije hteo da napusti braću.
Isti moj stric, tada spašen, mučki je ubijen, pa zaklan od strane retardiranog i zavedenog ubice UDBE, 1967 godine u Budvi.
Štapska dokumenta koja postoje i koja su značajna istorijska građa, čekaju evo bezmalo osamdeset godina, da dođe POŠTENA NARODNA VLAST, pa da se predaju nekom poštenom i odgovornom, da se pogledaju i objave. Da se sazna istina.
A ona nema veze sa Jakovom kao Udbinim agentom.
Nikakve komunisticke, nikakve slobidarske tekovine nemoze da svojata DPS,njihovi su ŠTEDIMLIJA,DRLJEVIĆ, BRKOVIĆ… saradnici okupatora, kao što su i oni sada.
Evo onog što stalno napominjem – Blagoje Jovović je bio partizan i ono što nećete naći i komunista. Ubačen je po zadatku u četničke redove, nije učestvovao u jačim borbama i na kraju je stigao do Argentine. Stigao je u Crnu Goru kao da je bio skojevac a ne četnik i nalagao. Priča o njemu je udbaška i laž smišljena tako da je jedan navodno bivši partizan i komunjara ranio pavelića. Dobio je čak i ulicu, a ne mogu je dobiti Draža Mihajlović, Pavle Djurišić, Rudolf Perhinek, Momčilo Đujić, Zvonimir Vučković, Bajo Stanišić, Đjordje Lašić i ostali pravi četnički junaci. Naš narod nasijeda jos jednoj komunističkoj i udbaškoj prevari. Pa i da je tačno, gde to ima u svijetu da se slavi onaj koji je samo ranio zločinca ali ne i ubio. Zanimljivo je da je u ovu priču uključeno dosta onih za koje znamo da su iz komunističkih porodica i da su saradnici policije,