Артисан

Раније ми је Пеђа навраћао у бутигу једном у три године, а сада је почео трипут мјесечно. Сазнајем да је разлог то што ћеркицу води у франкофонску школу. Код мене убије 45 минута, тај млади човјек који породицу потпуно издржава израдом сувенира по просјечној цијени од 1 евро у велепродаји. То значи да ради дан-ноћ, као у средњем вијеку, од 12 до 18 сати, зими-љети, како би успио да храни, школује и понекад води најмилије ван граница некадашње СФРЈ – како каже – у право иностранство. На питање што га мотивише да дјетету плаћа учење страног језика, artisan qui fait des souvenirs – сувенир-мештар несебично прича да својој крви жели дати крила како би напустила ову лијепу, но економски и политички уклету географију.

Пеђа је мој јубиларни милионити саговорник који жели да му дјеца оду, искрено увјерен да ће да им на Западу, не у Русији или Кини, бити боље, што је легитимно, климам главом, док ми Пеђа однекуд вади Андрићеву реченицу о временима када паметан заћути, будала проговори а фукара се обогати. А ту реченицу не зна свак.

Ипак, као што у биљном и животињском царству постоје алогични екстреми – биљчица чија је шанса у пустињи никаква па ипак расте, или животиња које не постоји а ипак живи на Мадагаскару – тако и ја стојим у крајности по којој се нисмо узалуд родили баш овдје, а не тамо, у другом језику и култури, иако је постојала вјероватноћа да живимо у још већем статистичком сиромаштву: у кући са земљаним подом, у селу 500 км од првог љекара…

Да ли је с разлогом рођен онај ко – у енклави – недељом упорно стоји на литургији у Грачаници?, онај ко у Бањалуци вјерује да је светосавском гранчицом окалемљен Србин?, ко у Боки Которској, срођен са многим нацијама и вјерама, за себе прво држи да је човјек?