Артисан

Раније ми је Пеђа навраћао у бутигу једном у три године, а сада је почео трипут мјесечно. Сазнајем да је разлог то што ћеркицу води у франкофонску школу. Код мене убије 45 минута, тај млади човјек који породицу потпуно издржава израдом сувенира по просјечној цијени од 1 евро у велепродаји. То значи да ради дан-ноћ, као у средњем вијеку, од 12 до 18 сати, зими-љети, како би успио да храни, школује и понекад води најмилије ван граница некадашње СФРЈ – како каже – у право иностранство. На питање што га мотивише да дјетету плаћа учење страног језика, artisan qui fait des souvenirs – сувенир-мештар несебично прича да својој крви жели дати крила како би напустила ову лијепу, но економски и политички уклету географију.

Пеђа је мој јубиларни милионити саговорник који жели да му дјеца оду, искрено увјерен да ће да им на Западу, не у Русији или Кини, бити боље, што је легитимно, климам главом, док ми Пеђа однекуд вади Андрићеву реченицу о временима када паметан заћути, будала проговори а фукара се обогати. А ту реченицу не зна свак.

Ипак, као што у биљном и животињском царству постоје алогични екстреми – биљчица чија је шанса у пустињи никаква па ипак расте, или животиња које не постоји а ипак живи на Мадагаскару – тако и ја стојим у крајности по којој се нисмо узалуд родили баш овдје, а не тамо, у другом језику и култури, иако је постојала вјероватноћа да живимо у још већем статистичком сиромаштву: у кући са земљаним подом, у селу 500 км од првог љекара…

Да ли је с разлогом рођен онај ко – у енклави – недељом упорно стоји на литургији у Грачаници?, онај ко у Бањалуци вјерује да је светосавском гранчицом окалемљен Србин?, ко у Боки Которској, срођен са многим нацијама и вјерама, за себе прво држи да је човјек?

Што се добија масовним одласком наше дјеце? Њихова чак и удружена шанса напољу је мала. Одласком, многи ће изгубити све, осим пара. Повратак из уређеног у неуређен систем постаће им немогућ.

Количина интелектуалног кајмака што деценијама напушта државу пропорционална је количини лоших ђака који заузимају мјеста најбољих. И ту није крај невољама. У недостатку интелектуалног крема, сурутка мисли о себи да је путер.

На мало простора тешко је дати много савјета, али је један златан. Не одлазимо. Тамо гдје је боље, тамо је двапут горе. Ако не одемо ми, мораће власт. Ако одемо – власт ће јахати до краја наших живота, и запатиће политичку династију.

Ко пак смогне снаге и остане, он истина нема велике шансе, али је канда прозрео времена. Јер, када се кварат становништва на Земљи покрене да би у „успјешним земљама“ живио боље, неће ли успјешне земље тиме престати да слове као успјешне? Нико ко је отишао не може да зна да ли би код куће можда био срећнији? Можда не би, али је отишао, па не зна. С друге стране, нема стварних доказа да је капитализам успјешан. Све западне капиталистичке земље отимају од других – данас већ на гинисовски разноврсне начине – па је питање да ли би биле занимљиве чак и као туристичке дестинације да нису током историје поотимале мегатоне злата и сву крв из милиона убијених, покорених и подјармљених. Наћи се таквима на страни као радна снага је легитимно, као што се може бити и отворени квислинг, али није морално. Није у духу народа који љуби слободу.

Будући Бокељ и Медитеранац, одувијек сам се сматрао Европљанином, чак и онда када тај појам није имао економско и политичко значење.

Иако Бокељи имају стандард Круга двојке, артисан Пеђа школује дијете да би отишло. Не одговарам га. Сувенирски је занатлија милионити мој саговорник који мисли да је тамо негдје боље. У праву је Павић: Нема савета, свак мора да поједе пред собом свој пут као глиста.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: