Arhimandrit Partenije Maheriotis: Poštujte svoje pretke

Intervju sa arhimandritom Partenije Maheriotis, sveštenikom iz Soluna, koji je dugogodišnji starješina crkve Sv. cara Konstantina i carice Jelene izašao je u Pravoslavnom misionaru, a sa njim je razgovarala Biljan Živković.

Intervju prenosimo u cjelini

Srbi su 1999. pružili otpor NATO, SAD, Velikoj Britaniji, Nemačkoj… vi ste se jedini suprostavili novom svetskom poretku. To Srbima NATO nikada neće oprostiti, zato vas sada muče, zato vam se svete

U Gračanici, već dugo godina, po tradiciji, još od 1999. godine, gostuje ugledni grčki arhimandrit Partenije Maheriotis iz Soluna, dugogodišnji starešina crkve svetih cara Konstantina i carice Jelene, u blizini Zejtinlika. On je još od prvog dana rata u Bosni i Hercegovini, NATO agresiju na SRJ, srpske Golgote na Kosovu i Metohiji, bio sa našim narodom, sveštenstvom, monaštvom. Bio i ostao. Veliki prijatelj srpskog naroda, organizovao je sa Grčkom pravoslavnom crkvom more humanitarnih akcija, onda kada je bilo najteže, kad su bombe sa radioaktivnim uranijumom padale po nama.

Sveštenik Partenije ima počasno mesto u Gračanici. Uočljiva je njegova bliskost sa monaštvom, i spontanost sa narodom. Nema sumnje da otac Partenije, Gračanicu, Kosovo i Metohiju, doživljava kao svoju drugu kuću.

–Rođen sam na Kipru, ali sam živeo u Solunu, 43 godine. Tamo sam završio Teološki fakultet, takođe sam na Filozofskom fakultetu, u Solunu, okončao studije arheologije. Više od tri decenije sam radio u zatvorima u Grčkoj i godinama sam kao sveštenik brinuo o zatvorenicima, koliko sam mogao. Od 1992. bavim se i misionarenjima po Balkanu – kazuje otac Partanije na početku našeg razgovora.

Kako je krenula vaša misija?

Povod mog prvog dolaska na Blakan i prvi susret sa srpskim narodom bio je film o stravičnom genocidu NDH nad srpskim narodom u Jasenovcu. Bio sam zgrožen! A onda sam u Solunu upoznao Grka koji je nekada živeo u Srbiji. Inače, on i njegova porodica su rođeni u Pančevu. U to vreme, kod njih su bili članovi familije iz Srbije, rat je već počeo da plamti. Pričao sam im o tome koliko je na mene dubok utisak ostavio film o Jasenovcu, a oni su predložili da, te 1991, odemo zajedno u Srbiju, BiH, i da se upoznam sa srpskim narodom, da sagledam prilike, da nešto konačno naučim iz srpske istorije.

Moj prvi susret bio je sa Pančevom, u leto 1992. Tamo sam upoznao mnogo dragih ljudi, jednog sjajnog lekara i sveštenike, bili su to prave srpske patriote, kojima sam se divio. Rat u BiH je divljao. Potom sam otišao u Derventu, a onda u Prijedor. Besnela je mržnja, a meta su bili Srbi. Usledila je moja poseta bolnici u Doboju, bilo je mnogo ranjenih srpskih vojnika. Strašno, mladost srpska pokošena, ljudi bez ruku, nogu. Mnogi su ostali bez porodica… masakrilali ih Alijini vojnici, mudžahedini. Nisu Srbi imali ni lekova, ni posteljine. Bile su umrljane krvlju. Neki bolnički kreveti nisu čak ni imali prekrivače. Nije bilo zavoja da se previju ranjenici. Herojska borba srpskog naroda u BiH i teške prilike, nemaština… bili su povod da organizujemo humanitarnu pomoć za srpske ranjenike. U Grčku smo ubrzo poveli 150 dečaka i devojčica, koji su ostali bez roditelja. Mnoga srpska deca tada nisu bila krštena. Ugostili smo, potom, od 1993-1995. godine, još 1.250 srpske dece. Mališani su bili smešteni u brojnim grčkim porodicama u Solunu, u mojoj Mitropoliji. Koliko su ljubavi Grci pokazali za srpsku ratnu siročad, to samo Bog zna. Puno mi je srce, jer su rođena mnoga iskrena i duboka prijateljstva i kumstva Grka i Srba.

Sekretar Crvenog Krsta Srbije, gospođa Dragica, ne sećam joj se prezimena, dala mi je ideju da organizujemo pomoć svakoga meseca, jer je bilo potrebno pomagati Srbe u BiH, ali i izbeglice koje su o velikim talasima pristizale u Srbiju. Sećam se, od početka rata naša javnost u Grčkoj je bila veoma zainteresovana, tako da sam često bio pozivan na televizijske ili radio emisije u Grčkoj da govorim o tome kako srpski narod na Balkanu ponovo strada zbog svoje pravoslavne vere, umirali su u svojoj zemlji, braneći predačka ognjišta i slobodu… Bilo je bolno. Sećam se, jednom sam gostovao na nekoj TV u severnoj Grčkoj i prosto nisam mogao da izađem iz zgrade, jer se u međuvremenu javilo preko 100 porodica koje su želele da pomognu Srbe. Čekali su me ispred zgrade TV. Onda smo osnovali Fond za pomoć srpskom narodu i verujte, bilo je dirljivo gledati Grke, koji su dolazili, uplaćivali za stradalnu pravoslavnu braću Srbe. Grci su se obavezali, da će uplaćivati najmanje po 100 maraka, na svaka tri meseca za bratski srpski narod koji je stradavao u BiH… Dva puta godišnje su organizovane velike humanitarne akcije pomoći iz Grčke, šleperi su kretali prema BiH, prema Srbiji, sakupljali smo i vozili sve od hrane, odeće, obuće, školskog pribora, lekova, sanitetskog materijala… Kada smo se vraćali iz srpskih zemalja, posle obilaska i uručenja pomoći, bili smo vidno potrešeni. Razgovarali smo – šta učiniti da se još više pomogne. Počele su da se javljaju grčke porodice, koje su želele da prihvate i ugoste srpsku siročad, i decu koja su preživela ratne strahote u BiH. Malo je država koje su se brinule o srpskom narodu, a Srbi su se borili sa Scilama i Haribdama. Sećam se da se za samo jedan mesec u Solunu javilo preko 400 grčkih porodica, sa željom da prihvate, ugoste srpsku decu, kojima je bila potrebna briga i uteha. Ubrzo su autobusi sa preko 400 srpskih mališana iz Doboja, Dervente, Prnjavora, Prijedora… krenuli prema Grčkoj. Iz Prijedora je bilo najviše dece bez roditelja. Bolela nas je patnja srpskih mališana. Svet je ćutao.

Grci su kao srčan narod, to teško podnosili, bili su plemeniti i požrtvovani.

Vi ste u Grčkoj delovali u medijima!

Dok sam boravio u ratom zahvaćenim gradovima u Bosni i Hercegovini, kamerom sam snimao sve na terenu, a potom sam išao na TV po celoj Grčkoj, kako bi materijal ubrzo bio prikazan. Sećam se, pri put, na solunskoj TV mi je dato sat vremena u programu, sledeći put kada bih se vratio iz BiH ili iz Srbije, program se produžavao na dva sata, a jedne noći smo ostali u studiju od 18 časova do jedan sat posle ponoći. Zvali su ljudi iz cele Grčke… hteli su pa se spoje sa srpskim porodicama, da spasavaju decu. Bio sam dirnut… ponekad bih… krišom zaplakao.

Zapisivao sam konakte… potom je u Grčku krenulo još 600 srpskih sirotana iz Bosne i Hercegovine, u kojoj je rat urlao i ostavljao užas i pustoš. Zatirana su brojna srpska sela. Svet je o pogromu Srba u BiH- ćutao!

Prema mojoj evidenciji, za 18 godina, koliko smo bili aktivni, ugostili smo 2.700 srpskih dečaka i devojčica iz Bosne i Hercegovine. Samo iz Prijedora je bilo 820 dečaka i devojčica koji su ostali bez roditelja. Strašno je to!

Uz pomoć naše Crkve i naroda sakupili smo preko 83.000 maraka, kada smo prvi put putovali u Prijedor, gde su tada Srbi bili najugroženiji. Paralelno smo slali i veliku humanitarnu pomoć za ostale Srbe u BiH, svakog februara i oktobra, bolnicama, školama, vrtićima, porodicama… Imao sma jednog prijatelja u Petrovu, sveštenika Nikolu. Nije postojala crkva u selu, većina Srba tada su bili komunisti. Predložio sam mu da počne da gradi crkvu. I kako je to krenulo? Počeli smo da pomažemo izgradnju crkve u Petrovu. Sećam se da je tadašnji vladika osveštao temelje. Bio je januar, obećao sam mu, da ću doneti iz Grčke građevinski materijal, mermer.

Otac Nikola je rekao: „Mi ne možemo to da platimo”.

–  Ma sve je besplatno, snaćićemo se – umirio sam ga.

Uzeo sam dimenzije buduće svetinje i već u februaru sledeće godine, kada su stizali paketi za decu u BiH, stigao je i mermer po meri. Bio je to povod da i drugi sveštenici iz BiH traže pomoć za obnovu ili izgradnju crkava. Tako smo na sličan način, pomogli izgradnju 75 srpskih crkava u BiH. Sećam se, jednom sam otišao u veliku fabriku u blizini Soluna i tražio da kupim ogromnu količinu mermera, za nekoliko crkava. Pozavo me je vlasnik, pitao me je gde nosim toliki mermer. Odgovorio sam da nosim u razrušenu Bosnu i Hercegovinu našoj pravoslavnoj braći, Srbima, za crkve.

–Nosi, braći Srbima! Sve im je besplatno – kazao mi je taj plemeniti Grk, koji nije želeo da se eksponira.

Tako je u kratkom vremenu odneto mermera za 27 srpskih crkava.

Posle izvesnog vremena mi je predložio: „Dobro, hajde, sada kada prevoz mermera za BiH ne prestaje, ja ću da platim pola za Srbe, a pola ti i Crkva”.

I tako je otišlo mermera za sve preostale svetinje.

Onda je predložio: „Ovaj naš dogovor i ugovor važi dok smo živi ti i ja, da pomažemo srpski narod i svetinje. I tako je ostalo. Svake godine sam prevozio po 120 tona mermera, mene je taj mermer koštao 12.000 evra, i još 10.000 za prevoz i ostale dadžbine. Imam sve uredno zapisano, kada i koje crkve su pomognute, najviše je otišlo u Doboj i okolinu, na Ozrenu je pomognuto 15 crkava, zatim u Derventu i okolini, Prijedor, Novi Grad, Kostajnicu, Bosansku Dubicu…

Kako je dalje tekla vaša misije u Srbiji?

Sve do pre pet godina intenzivno smo pomagali srpski narod. Paralelno sa tim pomagali smo i Gagauzi, jedno siromašno mesto u Moldaviji, oni govore turskim jezikom, ali su pravoslavne veroispovesti. U školi uče ruski kao strani jezik, preko 20.000 primeraka Svetog Pisma na ruskom jeziku smo štampali i podeleli mi, iz Solunske eparihije. U tom delu Moldavije ima 27 sela i tri grada. Ušli smo u svaku pravoslavnu kuću i hram i delili smo Sveto pismo. Na Kosovo i Metohiju sam najčešće išao sam, a u Gagauzi sam putovao sa saradnikom.

Ostvarena su i brojna grčko-srpska kumstva.

Grčke porodice koje su primale srpsku decu, a često su želeli, kasnije, kada su deca vratila u zavičaj, da posete decu u BiH, da se uvere da im je dobro. Tako da sam neretko vodio i Grke u Bosnu i Hercegovinu. Kršteno je tih ratnih godina preko 750 srpskih mališana, hvala Bogu. I danas žive ta divna prijateljstva i kumstva Srba i Grka!

Kako je započela vaša misija na Kosovu i Metohiji?

Bilo je to 1999. godine, u toku NATO agresije na SRJ. Boravio sam osam puta u Beogradu u toku 78 dana besomučnog bombardovanja NATO. U Beogradu je bio jedan grčki novinar, tako smo zajedno započeli misiju u Srbiji. Prvo je iz Grčke put Srbije putovalo šest šlepera pomoći i ja sa njima. Sećam se, bombardovanje je počelo, 24. marta, petak na subotu, a već sledeće sedmice, na Lazarevu subotu, odneli smo ponovo pet kamiona pomoći. Srpska državna TV je uradila dokumentarni film, Prva humanitarna pomoć, čini mi se da je bio takav naziv filma.

Kada je bilo najteže bili ste i na KiM !

Moram da kažem, čim smo se organizovali i krenuli na Kosovo i Metohiju, bilo je problema. Nisu nas Albanci puštali preko granice, a KiM je već bio okupiran šiptarskim UČK i NATO – trupama. Bilo je rizično. Ali, mi Grci smo se organizovali, brzo su na granicu stigli grčki vojnici, iz sastava KFOR-a. Ustupali su nam vojna vozila da bismo prebacili pomoć za srpski narod. Već prvih dana bombardovanja posetio sam Gračanicu, tada je bio vladika Artemije, obilazio sam sa njim mnoga sela i srpske svetinje, bio u Štrpacama, Pećkoj Patrijaršiji, Dečanima, Gračanici, Sv. Arhangelima…. Na Kosovu i Metohiji imali smo pet velikih misija, obišli smo 47 sela, uništene svetinje, gradove… išli smo tamo gde je bilo najpotrebnije. Posetili smo i sva sela Siriničke župe. Donosili smo meso, hranu, mnogo lekova. Za decu je uplaćivano svaka tri meseca po 50 evra, onoliko koliko su Mitropolija u Solunu i Grčkoj, narod i Crkva mogli da sakupe.

Šta nećete nikada zaboraviti na Kosovu i Metohiji?

Znate, srce čoveka vuče da se nađe tamo gde treba. Ako sam poželeo da budem sa mojom braćom Srbima, boleleo me je i danas me boli velika patnja i nepravda, koja ne prestaje prema srpskom narodu. Bilo je skoro nemoguće da me KFOR, EULEKS, uniformisani Albanci, puste na teritoriju KiM. Sećam se da su me dva puta zaustavljali. Čak i na naplatnoj rampi u Nišu, sa ocem Mihajlom iz Svetih Arhangela. Onda sam molio naše vojnike i oni su iz Uroševca  brzo došli i pomogli. Naravno, bez znanja komande KFOR-a. Noćio sam u Uroševcu kod grčkih vojnika, i onda bismo prevozili njihovim vojnim vozilima pomoć za Srbe. Hvala im! U početku je bilo i grčkih policajaca na KiM, pa su se i oni pridružili. Obično sam boravio u grčkoj vojnoj bazi. Ali, onda je trebalo i da izađem sa KiM, a to je bilo još teže. Morao sam da tražim specijalnu dozvolu da napustim Kosovo i Metohiju. Potom je na granici Srbije sa Makedonijom dolazio po mene jedan Srbin iz Kumanova i vozio bi me do grčke granice. Peške sam prelazio granicu i snalazio sam se dalje do Soluna, tih 70 kilometara.

Šta je ono što vas motiviše, da istrajavate? Vi ste i danas, posle 20 godina sa nama na KiM.

Nema tu racionalnog objašnjenja. Osetio sam veliku i neoprostivu nepravdu, koju Zapad, NATO, SAD…. čine Srbima i nisam mogao sa tim da se pomirim. Nisam mogao da sedim i pasivno posmatram kako muče i ubijaju jedan častan, hrabar narod na Balkanu. Uostalom, kroz celu našu istoriju mi smo bili prijatelji. Mi, Grci, vas odlično razumemo, jer i mi imamo problem sa Turcima na Kipru više decenija.

Kako doživljavate srpski narod?

Vi ste dostojanstven narod i nekako ste „svoji”. Uz to, Srbi su neukrotiv narod! Ne trpe lance. Zapadnjaci zato kažu da su Srbi „težak” narod, jer ne trpite njihov jaram. Oni bi da menjaju Srbima svest! Srbi su vekovima mučen narod, i opstaju. I mnogi vam se dive. Nijedan narod to ne bi izdržao! Vi ste pružili otpor NATO- alijansi, SAD, Velikoj Bitaniji, Kanadi, Nemačkoj, Francuskoj… vi ste se jedini 1999. suprostavili novom svetskom poretku, i toj licemernoj Evropi. Mislim da vam upravo to NATO, SAD, Engleska neće nikada oprostiti. Zato vas i dalje muče. Zato vam se svete.

Ono što mene kao sveštnika onespokojava, jeste činjenica da Srpkinje ne rađaju više dece. To je veliki problem i to može da vam se osveti. Na Kipru je drugačije, tamo Grkinje rađaju po 5-7 dece i država im izlazi u susret. Tako se najbolje i dugoročno brani svoja zemlja – rađanjem. Po statistici, na Kipru sada ima mnogo više pravoslavne dece, ubedljivo više od turske. Vidite, mi Grci, poštujemo život. Moja majka je rodila nas 16 dece, a desetoro je preživelo. A Srpkinje?!

Nažalost, mislim da će agonija na Kosovu i Metohiji još dugo trajati. Čitao sam vašu istoriju. Nije prvi put da vama, Srbima, otimaju Kosovo i Metohiju. I nije dovoljno samo govoriti da su drugi krivi, mada jesu, moramo se mi popravljati, mi pravoslavni narodi. Svojim primerom, moramo svima pokazati koliko se voli i čuva svoja zemlja, poštuju preci, svetinje… a ne prepuštati da pitanje KiM rešava neko drugi. Nisu drugi gradili vaše velelepne svetinje, ginuli na Kosovskom boju, nego vaši preci. Nisu Albanci ginuli na Kosovu, niti su oni gradili Visoke Dečane, Gračanicu, Svete Arhangele.. niti Englezi, a Amerikanci tada nisu ni postojali…  Vi imate zašto da se borite, i šta da povratite, Albanici nemaju- jer KiM nikada nije, niti će, pred Bogom i Nebom biti njihovo. Zar da se zaborave i iznevere preci, srpski vladari ktitori… Ako se tako bude radilo i razmišljalo, svaka bitka je unapred izgubljena. Svoje se mora braniti!

 I vidite, ponekad sam zbunjen, i pitam, se zašto Srbi imaju otpor kada neki musliman reši da pređe u pravoslavlje, da se vrati veri predačkoj. On prvo rizikuje, i unapred zna da će ga njegovi muslimnai odbaciti. A Srbi se u takvim prilikama čudno ponašaju. U BiH, dok sam tamo misionario, krstio sam petoricu muslimana. Srbi u BiH samo što me nisu smoždili. Mislim da je to velika greška.

 Kakvo je duhovno stanje u Grčkoj?

Ni kod nas baš nije najbolje, ali neuporedivo je teže u Srbiji. Ima mnogo divnih i verujućih Grka, koji neguju svoju pravoslvnu veru. Ali, i u Grčkoj i u srpskim zemljama najveći je problem pridobiti one koji su van pravoslavne crkve. Vratiti ih u okrilje predačke vere. Kako ih vratiti? Zapitajmo se, koliku odgovornost snosimo i mi, što su mnogi naši sunarodnici i danas van Crkve.

Kako doživljavate vašu misiju po zatvorima?

Bio sam 30 godina duhovnik po zatvorima u Grčkoj, do prošle godine u novembru, kada sam penzionisan. Vladika solunski je insistirao i dalje obavljem posao zatvorskog duhovnika, ali sam se umorio. Sazidali smo lepu crkvu u zatvoru, posvećenu Sv. Eleferiju. Svake subote se služi liturgija i na veliki praznik. Verujte, mnogo je zatvorenika tamo kršteno, pa i Albanaca. Čak sam i jedan albanski bračni par venčao u zatvoru.

Da li ste posetili Zejtinlik?

Mnogo puta sam posetio to sveto mesto, gde u miru počivaju najveći sinovi srpskog roda. Upoznao sam Đorđa Mihajlovića, tu legendu! Bilo bi dobro, kada bi Srbi mnogo češće odlazili i posećivali grobove svojih herojskih predaka. Svako srpsko dete koja je bilo kod nas u Grčkoj, vodili smo na Zejtinlik.

Najveće srpsko stratište je Jasenovac. Kako doživaljavate genocid NDH prema Srbima?

 Bio sam mnogo puta na tom jezivom mestu, nesagledivom stratištu, jednoj od najvećih srpskih tragedija, kada su ustaše, regularna vojska tadašnje NDH, koja je služila nacistima, Hitleru, zverski pokušali da zatru srpski narod. Ne znam koliko je poznato Srbima da su Jasenovac komunisti tolerisali, da se nisu trudili da oslobode Srbe iz logora. Zna se da su često sarađivali Pavelić i Tito i vodeći komunisti, tokom Drugog svetskog rata. Da je Tito, po završetku Drugog sv. rata, pomogao mnogim hrvatskim zločincima, koljačima srpske dece, žena…. da pobegnu u Južnu Ameriku… a za to vreme, naivni Srbi su Tita slavili kao najvećeg sina „jugoslovenskih naroda”! Eto, ja to znam, jer me je interesovalo. Šta o tome znaju Srbi? U Grčkoj se zna za Dahao, Aušvic, jer se Jevreji trude uvek, na svakom mestu, u svakoj prilici, da to celom svetu stave do znanja. Jevreji ne praštaju zaborav. I danas da se priča o holokaustu, a Srbi o Jesenovcu pričaju tiho i nesigurno. Želim Srbima da se Bogu mole za mir, da spoznaju svoju veličanstvenu istoriju, da uvek znaju ko su, ko su im bili preci. Da se izbore za istinu o Jasenovcu. Da se izbore za svoje Kosovo i Metohiju! I da u svemu budu složni, jer Srbima manjka nacionalna sloga.