Apokalipsa

Apokalipsu otpremaju izvan svakog značenja, izvan realnog sveta, otpremaju u oblast biblijskog, proročkog, filozofskkog, poetskog, fantastičnog, književnog, filmskog, ali najznačajnije rezultate ipak ubira u stripu. Nestabilnost socioloških refleksija apokalipsu otprema u drugu dimenziju, i izvan teorija, i tako se, očas,  preveslalo kroz apokaliptičke oluje i uplovilo u mirnu luku postapokaliptičkog. Isuviše racionalno pa bilo to i iz gubica ovdašnjih ovovremenih teoretičara. Samo da ne izostavimo pitanje: kojih? A savremenim pesnicima za prvu sferu patetičnog urlika dosta je i nekoliko slova! kojih  nema među slovima noći. Apokalipsa se u našim prilikama još sagledava samo u dijahroničnom vremenu – zbivanja izvesnih pojava u različito vreme – ali i sa razvijanjem jezika kao da je apokalipsa gubila i na samom značenju  temporalnosti. (Što se tiče Srba, jezik apokalipse presušio je u narodnoj književnosti, što se tiče Balkana, jezik apokalipse prekapio je u grčkim mitovima..!) Konačno, sami termin otpremljen je u strogo fantastične i religijske predjele. Da li ste skoro, tokom liturgije, sa sricateljne štice, čuli sveštenika da čita pasuse Apokalipse. Ili je cela Biblija apokalipsa. Modernost svih vrsta smešta apokalipsu poput hibrida u posebne komore i skladišta, fioke i ormane, gdje je (prvo), sebi trebala pospremiti  policu.

Apokalipsa deluje poput binarnog (dvostrukog) vremena, sudara vremena, sudara  prošlosti i budućnosti. Ko još pominje binarne zvezde. Niko, osim trećerazrednih novina poput „Trećeg oka“. Međutim. Šta su crne rupe, i da li ih više iko čita: da li još usisavaju svetlost, i sl. Međutim. Ko čita naučne tekstove u „Politici“, ili „Politikinom zabavniku“. Međutim. Zato apokalipsa ima vlastiti jezik koji niko ne razume, jezik koji prevazilazi i jezik verozakona, jezik koji nadkriljuje ratove, a tekstova  senčenih apokaliptičkim tonovima skoro i da nema – živi jezik nema naročitih rezervi u pogledu apokaliptičkih udara. Blago čobanima po bregovima…! Blago pesnicima po provincijama..! Recimo: hermetična ludnica istovremeno je sasvim prevaziđena slika i teško da više nalazi mesta u poetskim tekstovima, ali rušenje planina leda u Severni ledeni okean, pijavice tornada po Misuriju, ili slika Kolubarskog površinskog kopa poslije nebeskog cunamija – samo hiljadita slika poplavljene Srbije –  jesu snimci, kadrovi posle smaka sveta. Da li će iko snimiti kraj sveta..? Vrh ogromne dizalice, vrh skeleta džinovskog krana viri iz crne, guste, ugljenisane vodurine, odn. mrtve tekućine. Teško da bi ikakav režiser mogao naći muzičku podlogu za ovaj kadar. Ikakav zvuk. Ton..! Posle ovih slika, da li je moguća ljubavna veza..? Iznad ove slike jedino je stvaran oblak. Nebo, i, oblak..! Ova slika može da utone u noć, i da izroni opet u jutro, ali, na delu je slika kraja sveta..! I grob raba utone u noć, i opet na krst se prelome sunčane zrake..! Dolazimo do apokaliptičnog pitanja: da li bi bilo bolje po Ameriku, da je odjednom napadne hiljade i hiljade tornda, i da nikad ne prestaju, da li bi bilo bolje da se Britanija sasvim potopi, da je proguta vodurina..? Šta bi odgovorio neki Indijac pedesetih godina (baš onih godina kada Orvel u Indiji piše svoja dela kao dopisnik Bibisija, ili već nekog tajmsa), šta bi rekao neki crnac iz plantaža pamuka u Foknerovim romanima, kako bi odgovorio neki crnac iz Johanezburga pre izvesnog vremena, kako bi sada odgovorio bilo koji Arapin..?

 U apokaliptičkim scenama logika je okrenuta protiv dobra, okrenuta je upravo protiv  pozitivnog junaka. Apokalipsa je začarani univerzum u kojem se jednostavno ne sukobljavate sa neprijateljem – niti je to ikako moguće – čini se čak da ni neprijatelj ne kontroliše teren. U pozadini apokaliptičkog nema ni pozadine realnosti. Kakva je tekstura realnosti kad vodurina dopre do trećeg sprata, kakva je tekstura realnosti kad Milosrdni anđeo, nevidljivi avion, tzv. leteće krilo, ubija dete u jaslicama, kakva je tekstura realnosti kad pred očima starca celo selo nestaje, klizište se survava uz breg, belu krv jagnjadi i riku goveda melje kamenje, kakva je tekstura realnosti kad nasred magistrale stoji topola..! Toga nema ni kod Magrita, takvu sliku ne možete sanjati, niti naći u Šekspirovim stihovima. (Sličnih slika nema kod Deride, Bodrijara, Sloterdejka, Virilija, Čomskog..!) Apokalipsa, nama..!

(Apokalipsa je kad ološ u svojoj poplavljenoj prodavnici četiri puta poveća cenu vode…!)