ИН4С

ИН4С портал

Антимитолошка митологија Монтенегрина: Црква као културно добро!

О свему томе треба разговарати и промишљати ствари из њихових суштина, а не онако монтенегрински и атеистички стваљати тачке свуда тамо гдје су озбиљним темама потребни зарези

Батрићевић

Пише: Милош Станојевић

Затвореност и закључаност монтенегринске идеологије и полагање права на апсолутну истину, као и атеистички идеолошки аксиом, неки су од недостатака такозваног модерног црногорског интелектуалног дискурса. Нешто од тога данас је презентовао Бобан Батрићевић, представљен на једном ДПС порталу као историчар и професор на Факултету за црногорски језик и књижевност.

Његова критика, што је карактеристично за његово друштво, увијек је окренута према ономе другом и то искључиво према Србији и Србима. По ко зна који пут се показује да актуелна такозвана државна интелектуална елита своју потврду налази у негацији, односно у основној премиси да Црногорци нијесу Срби. Из тога “нијесу” нажалост крећу све невоље који персоне попут Батрићевића имају са теоријом, а посебно са дефиницијом онога шта “јесу”. Наиме, након радикалне критике онога што “нијесу” никоме није јасно шта онда “јесу” и има ли то што они кажу да “јесу” било каквог смисла. Батрићевић чак то  “јесу” дефинише појмовима као што су антифашизам, грађански устав и недостатак етнократије. Како ће се баш неки народ препознати у тим појмовима велико је питање и волио бих да видим неког појединца који ће када одговара на питања о томе шта је и ко је у домену колективних категорија, баш употребити те појмове. Истина, не искључујем да се може и тако доживљавати припадност некој националној групи, али таква дефиниција је тек у покушају у Црној Гори и вјероватно се њена садржина формализује на Факултету за црногорски језик, гдје поменути Батрићевић предаје.

Ваља истаћи да се не може прихватити да Црна Гора није етнократска држава. Напротив, сви подаци говоре да је етничка припадност главна препорука за устоличавање службеног државног кадра, па не знам одакле Батрићевићу супротна информација.

Жалосно је што је Црна Гора као стара држава посљедњих деценија доведена у ситуацију да преиспитује саму себе и да након вјекова трајања тражи саму себе. Рекло би се као да је неким чудом Црна Гора неко вријеме избрисана са лица земље и послата у неку међугалактичку црну рупу, а након повратка из ње данас опет треба себе да пронађе и смјести у нови културни и идеолошки пројекат. Ваљда постоји неки континуитет између онога што је било и што је сада и не ваља се понашати као да је све постало од 2006. године.

Медитације о укидању митова скоро и да не ваља коментарисати. То је стара тема и она се одавно са катедри спустила и на много ниже нивое и још увијек није дат прави одговор на њу. Може се рећи да су митови неопходни за људско и друштвено постојање како појединца, тако и народне групе, а може се и тврдити да није тако, али све то преломити преко кољена и прихватити оно што сугерише Батрићевић, односно стати миту на крај и стровалити га у ништавило, није достојно озбиљније приче. Пошто се Батрићевић размеће литературом која њему иде у прилог, да поменемо само Лешека Колаковског и његове ставове о свеприсутности мита, које би требало консултовати када се ради и овој теми.

И оно што је највећи промашај поменутог, како они воле да га назову, модерног дискурса о борби против митова и Срба, је схватање цркве као културног добра. Такво схватање потпуно одговара атеистичким монтенегринским медитацијима, али ту постоји један мали проблем, а то је тај што црква није културно добро било које државе или било којег појединца, него живи однос човјека и Христа и она је свакодневна молитва човјека за конкретним спасом и надом да смрт није коначан крај, него почетак другачијег живота. Није то баш нека велика мудрост и мало образованијем човјеку јасан је тај живот цркве и њена несводљивост на било који култ, па и онај културни, али је несхватљиво да овдашњи интелектуалци типа Батрићевића ту основну грешку сматрају својом главном духовном мантром.

Много тога је у овом животу спорно, па чак и оно што се чини да је неспорно. О свему томе треба разговарати и промишљати ствари из њихових суштина, а не онако монтенегрински и атеистички стваљати тачке свуда тамо гдје су озбиљним темама потребни зарези.

 

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Слични текстови

6 thoughts on “Антимитолошка митологија Монтенегрина: Црква као културно добро!

  1. Ljudi, svi znamo da se Batrićević jeftino prodao, ne reagujte na policijskog provokatora koji se lažno potpisuje kao “Drobnjak”.

  2. Ja iz teksta ne shvatih šta nije tačno napisao Batrićević ?
    Ili se uvaženi gospodin Stanojević nije uopšte bavio čitanjem teksta gospodina Batrićevića , nego onako negirao .

    1. Slijepac, Crna Gora je osnovana kao velikosrpska drzava, kosovski mit joj je centar identiteta, srpski jezik, srpska crkva, srpske skole- sve to su bile karakteristike Njegoseve Crne Gore. Milov montenegro nije nasljednik Crne Gore i ne predstavlja obnovu crnogorske samostalnosti. Crna Gora nikad nije bila dio zapadne ni islamske civilizacije, dok montenegro njeguje islamski terorizam i rimokatolicku civilizaciju.

  3. prodao se batricevic kao vreca krtole,znaju svi na cetinje kad je glumio opozicionara sa milacicem , cak ga i hapsili ,lako se presaltovao za platu od 300 eura i da predaje na crnogorski fakultet,tu mu je patriotizam proradio

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *