• Насловна
• Топ 0

Антифашизам на спиду: “До краја“ али без терапије!

1 min read

3 дана ‎ ИН4С

Данило Маруновић

У недавно објављеној колумни под називом „До краја“, Данило Маруновић — особа која је правоснажно кажњена због посједовања хероина и која је протјерана из Србије због понашања под дејством недозвољених супстанци — у маниру самозваног трибуна позива на обрачун са „фашизмом и примитивизмом“ који је, по његовим ријечима, „пао под Горицом“.

Шта заправо значи та Маруновићева борба „до краја“? И ко је то, по њему, уопште фашиста?

Маруновић у тексту не крије тријумфалистички занос – у његовом погледу, полиција, грађани који се не слажу с његовим идеолошким виђењем и награђени културни ствараоци (све што није у оквиру малог круга шовинистичке, постДПС-овске секте) – сви су они „слуге“, „ухљеби“, „предмет опште спрдње“. Он себе и своје истомишљенике види као „супериорну идеју“, јединствену и блиставу, која се неће зауставити – чак и ако буду „ловљени као пси“.

Тим ријечима, он директно романтизира улогу насиља, анархичног отпора и конфронтације са државом. Ријечи „неће се борити само бибер спрејевима“ нијесу безазлене – оне су пријетња. Пријетња широј друштвеној заједници која жели мир, ред, дијалог и институционалну стабилност.

Највећи парадокс колумне је у томе што управо онај ко је срастао са антикултурним елитизмом ДПС-а и његовим пропагандним апаратом сада себе представља као предводника „нове борбе“ и жртву режима. Маруновић пише да су „грађани уједињени“, да је „код за XXI вијек“ пронађен, да је „репресивни режим“ у страху – иако иза њега стоји минорна група истрошених активиста, агресивних твитер револуционара и НВО потрчка.

Још је опасније што се цијели текст своди на опасну и деструктивну поруку: нема повратка, нема компромиса, нема помирења. Само борба – „до краја“.

Али до каквог краја? До краја демократије? До краја грађанског мира? До краја Црне Горе као мултиетничке, правно уређене државе?

Политика под дејством „лоше робе“

С обзиром на биографију аутора, није неосновано запитати се: да ли је и овај јавни наступ плод идеолошке убјеђености или нешто друго? Позив на борбу који долази од особе која је кажњавана због посједовања хероина, а из Србије протјерана због деструктивног и неконтролисаног понашања, мора се сагледати у контексту. Да ли је ова „борба“ заправо израз личног расула, незадовољства и потребе да се у политичком ангажману нађе нови смисао или заштита од социјалног маргиналитета?

У сваком случају, држава мора реаговати одговорно, не „ловећи их као псе“ (како сам Маруновић хистерично најављује), већ користећи све правне механизме кад се прелазе границе закона. Поред зависности од супстанци, потребно је указати и на дубоку зависност од подјела, мржње према властитом народу и фанатичне нетрпељивости према свему што носи српски културни и духовни печат.

На крају: Данило није проблем, али јесте симптом

Маруновић није узрок кризе, већ њен симптом – продукт друштва у којем је довољно викати, хистерисати и мрзјети да би се добио медијски простор, платформа и новац. Његов „позив до краја“ не заслужује дивљење већ бригу – и друштвену и институционалну. Умјесто „бораца против фашизма“, можда је вријеме да се позабавимо борбом против болесне политичке заблуде, наркотичке реторике и културне девијације која прети да повуче Црну Гору у нове сукобе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: