Antić: Zašto sam protiv Vučića

Piše: Čedomir Antić

Republika Srbija od svog osnivanja 1944. nije imala takvog političara. Tokom punih sedam godina Aleksandar Vučić uživa podršku apsolutne većine građana koji izađu na izbore. Nikada tokom protekle tri decenije, od kako republika tvrdi da je demokratska i ima istinsku samostalnost, jedan političar nije stekao opštu podršku i priznanje u Srbiji, širom zagraničnog Srpstva, u rasejanju.

Po prvi put šef srpske države ima uvažavanje vlada susednih država – sa nekima od njih je saveznik i prijatelj. Slično je i sa Velikim silama, nikada od Broza, nismo imali opštu afirmaciju šefa države i makar načelnu podršku svih Velikih sila. Na čelu SNS-a, partije sa članstvom koje je navodno doseglo 700.000, Vučić je uništio desnicu u zemlji. Jedne je marginalizovao, druge potkupio. Još je gore sa levicom, ona koja nije u njegovom savezu spas traži kod bogataša ili u zapadnim fondacijama. Miljenik Zapada, Vučić je izazvao šizmu u „Drugoj Srbiji“ – čudnom savezu lično uticajnih i politički moćnih stranačkih beskućnika koji imaju toliki značaj da je bez njih nezamisliva srpska vlada, a godišnje se u njihove nevladine organizacije slije oko milijardu (!) dolara novca iz SAD i EU.

Razume se većina tog novca se smesta i vrati donatorima, ali i manji njegov deo čini ih bogatijim od najvećih tajkuna i od bilo koje od srpskih stranaka. Njih je Vučić posvađao i međusobno i sa pameću. Tako veći deo sedi uz njega i čeka da izda Kosovo. Drugi deo je postao ljući i nerazumniji nego ikada, pa sa opozicijom koja tvrdi da brani Kosovo pokušavaju da ga obore narodnim protestima. Vučić je konačno uspeo da jednu difenbahiju postavi umesto sebe da glumi premijerku, i svima se na zapadu to čini veličanstvenim zato što je to „lice u saksiji“ deklarisano kao homoseksualka.

Miloševićevo političko dete i jedini Brozov karakterni praunuk, Vučić je uspeo da nesrećni narod – koji na godišnjem nivou od pristojnog života deli makar 600 evra više nego 2011. godine – ubedi kako živi u vremenu neviđenog napretka i uspona. Penzioneri, čija su primanja i danas niža nego pre sedam godina, kuju ga u zvezde. Jer on brine o njima tako što im je iz duša isterao nemir i nedoumicu. Nema više nezavisnih medija, nema disidentskih ministara, istinskih koalicija niti opozicije u parlamentu. Osim jednih novina i par televizija malog značaja, sve ostalo je postao hor Vučića i njegovih saučesnika. I penzionerima je lepo – sve im je rečeno i oni su zadovoljni. Grade se autoputevi – a što ništa nije na vreme završeno, što je sve dvostruko skuplje nego što je ugovoreno, što su čitavi segmenti privrede zapostavljeni, što je rast i dalje niži nego pre 2008. godine… To nikoga ne zanima jer je „san o sreći više nego sreća“, pa makar i govorili o nečemu nimalo romantičnom, kao što je politika.

Posle sedam godina Vučićeve vlasti Srbija je stabilna, naravno ukoliko kao pretnju stabilnosti vidimo slobodu štampe i istinski parlamentarizam. Ako su stabilnost kriminalci koje plaća da se sukobljavaju sa gnevnim narodom pred predsedništvom, ako je demokratija onemogućavanje rasprave o budžetu i negovanje političkih mapeta i trolova u parlamentu, ako je rast firma, sedamnaesta po broju zaposlenih u Srbiji, sa hiljadu i po plaćenih botova koja je tokom jedne godine ostavila deset miliona komentara na vesti i na društvenim mrežama… Onda je Srbija zaista uspešna država.

Kvalitet života nisu statistike već osećanje građana. Nedemokratska marginalizacija i potom gotovo uništenje opozicije otežava artikulaciju nezadovoljstva. Zato 12% stanovništva koji su članovi SNS, a sa njima i zaposleni u javnom sektoru, zajedno sa kojom stotinom hiljada zatucanih zemljaka, seljaka i staraca čini natpolovičnu većinu u inače maloj izlaznosti. Svi smo mi Srbi seljaci ili smo od njih potekli, ali zamislite kad u takvom društvu za nekog kažemo „seljačina“. Ta bezbrojna žakerija prezrenih, koje su umeli da mobilišu samo komunisti, ostavljena je devedesetih Šešelju, Vučić joj je danas dao vidljivost i privid vlasti.

Dozvoljavam da mnogi misle dugačije, ali protiv sam vlasti koja ruši demokratiju. Ako država nije demokratska naša je patriotska dužnost da je takvom učinimo. Ideje da bi nedemokratija mogla da bude korisna u nacionalnoj borbi ili modernizaciji u savremenim uslovima nije tačna. Vučićev dosadašnji učinak u socijalnoj, ekonomskoj i spoljnoj politici u našem slučaju to i dokazuje. Čovek koji je svima nešto obećao sada vrda kako bi narod naveo da prihvati predaju Kosova, zaboravio je srpski narod iz Crne Gore i Hrvatske (kojoj je čestitao dan proglašenja nezavisnosti – kada su Srbi konačno obespravljeni), člana predsedništva Bosne i Hercegovine pretvorio je u svog aktivistu u neprekidnoj izbornoj kampanji.

Navodna stabilnost i tobožnji uspesi doći će jednog dana na naplatu. Ne bih želeo da taj dug bude ispostavljen našoj deci, a da naša generacija prethodno sahrani Vučića, posle poluvekovne vladavine, pored Broza i njegove supruge.

Zato sam protiv Aleksandra Vučića i njegovog režima.