Anđeo i zver

Piše: Mišo Vujović

Kada jedno društvo prestane da brani svoju decu — prestalo je da bude društvo. Kada se smrt deteta relativizuje, ismeje ili opravda, prestaje i ljudskost. I kada neko poput Nataše Kandić, za koju se godinama govorilo da se bori za ljudska prava, izgovori rečenicu:
„Zašto žalite za Milicom koju je NATO ubio na noši?“,
onda ta rečenica ne zaslužuje polemiku — već moralnu presudu.
Milica Rakić imala je tri godine. Bila je dete. Nije znala ni šta znači NATO, ni ko je Slobodan Milošević, ni šta znači sankcija, bomba ili geopolitika. Sedela je na noši, u kupatilu porodične kuće u Batajnici. Tu ju je ubila NATO granata. Geler ju je pokosio kao da je meta, kao da je kriva. A onda, dvadeset i više godina kasnije, dolazi Nataša Kandić da nas pita — zašto žalimo.
Ne treba nam veliki mozak da shvatimo: ne žali se samo Milica. Žalimo što kao narod moramo slušati ovakve monstruozne izjave, što u medijski prostor i javne tribine iznova ulaze ljudi koji mržnju prema sopstvenom narodu zovu „aktivizmom“. Žalimo što smo dozvolili da se u ime prava poništava pravda.
Ovakve rečenice ne dolaze iz neznanja — već iz namere. Iz duboke želje da se zatre svaki trag samopoštovanja. Da se Srbiji ne dozvoli ni pravo na žalost. Da se žrtve klasifikuju po političkoj korisnosti. Jer ako je Milica bila „kolateralna šteta“, onda smo svi mi, koji žalimo Milicu, za njih — neprijatelji „prave istine“.
Ali pravda nije stvar geopolitičke agende. Niti je Milica bila „domaća krivica“, kako bi možda glasili njihovi izveštaji. Bila je dete. I svaki onaj ko njenu smrt dovodi u pitanje, direktno ili cinično, stavlja sebe u rang moralnog ništavila.
Da li je Nataša Kandić ljudski pravaš ili ideološki agent?
Svakim svojim istupom potvrđuje ovo drugo. Njen mir je uslovljen mržnjom prema Srbima. Njena pravda prestaje kada se dete zove Milica, a ne Adrijana. Kada je geler sa zapada, a ne metak sa istoka. Ona ne brani ljudska prava — ona ih politički preraspodeljuje.
I zato je ova izjava prekretnica. Nije više stvar političkog mišljenja — već pitanje civilizacijskog okvira.
Milica Rakić nije zaboravljena. Nije ni „žrtva bez konteksta“. Ona je dete koje je svojom smrću ogolilo zversku prirodu NATO agresije i izdajničku ćutnju dela srpske elite. A oni koji se usuđuju da pitaju „zašto žalimo“ — ne zaslužuju odgovor.
Zaslužuju samo prezir.