ANB prisluškivala i nakon smene vlasti: Ko je naredio?

Svedočenje Zorana Mikića otkriva da su mere tajnog nadzora koje je nad njim vodila Agencija za nacionalnu bezbjednost (ANB) — nastavljene čak i nakon promena 30. avgusta 2020. godine. To je podatak koji u potpunosti urušava narativ o „demokratskoj tranziciji“ i potvrđuje da je duboka država u Crnoj Gori nastavila da deluje i posle pada režima Demokratske partije socijalista.

Mikić kaže da je prisluškivan od 2014. godine, i to u fazi kada je sa Dritanom Abazovićem i Žarkom Rakčevićem gradio temelje nove političke opcije. Umesto istraga protiv zloupotreba, ANB je, kako tvrdi, nastavio da nadgleda i opozicione glasove i potencijalne promene.

DF na udaru — slučaj „Hotel Palas“

Još ozbiljnije posledice nosi afera prisluškivanja Demokratskog fronta. Milan Knežević je objavio da je u julu 2020. ANB dva dana neprekidno nadzirao čak 278 funkcionera i aktivista DF-a, tokom unutarstranačkog seminara u Budvi. Taj događaj, koji nije imao javan karakter niti bezbednosni rizik, tretirao se kao operativni cilj državne bezbednosti. U normalnom demokratskom društvu, ovakvo prisluškivanje bi povuklo ostavke i krivične postupke. U Crnoj Gori — nastavljena je tišina.

Pretnja po „nacionalnu bezbednost“ — izgovor za kontrolu

Još jedan dokument iz 2021. otkrio je da su i Knežević i Mandić bili pod dugoročnim merama nadzora, na osnovu osnovane sumnje da „ugrožavaju nacionalnu bezbednost u korist druge države“. Formulacija koja je nejasna, pravno rastegljiva i često korišćena u autoritarnim sistemima za diskvalifikaciju oponenata. Ovde, pak, koristi se za najozbiljnije mere – dugoročno prisluškivanje lidera opozicije.

Ironija je u tome što su se istovremeno u vrhu režima nalazili funkcioneri koji su godinama bili povezivani sa organizovanim kriminalom, švercom i zloupotrebama budžeta — ali oni nisu bili pod nadzorom.

Odgovornost – još bez odgovora

Glavni osumnjičeni za sprovođenje političkog prisluškivanja je bivši direktor ANB-a Dejan Peruničić. Protiv njega se vode postupci, ali javnost i dalje nema odgovore — ko je naručio prisluškivanje, zašto je sistem zloupotrebljen, i šta se dešavalo sa prikupljenim podacima? Da li su prosleđivani vrhu vlasti? Da li su korišćeni za ucene? Ili za kreiranje kampanja i obračun sa kritičarima?

Istovremeno, kao što je i Mikić naglasio, mnogi akteri iz tog perioda i dalje su aktivni u politici. Umesto osude, neki od njih prelaze iz jedne vlasti u drugu, bez ikakvih posledica. Taj kontinuitet u ćutanju dovodi do pitanja — da li je sistem zaista ikad promenjen?

Šta dalje?

Ako Crna Gora želi da gradi institucije i vratiti poverenje građana, slučajevi poput ovog ne mogu ostati zatvoreni u fijokama. Prisluškivanje opozicije, medija, sveštenika i aktivista je ozbiljno kršenje ljudskih prava i temeljni udar na demokratiju.

Tužilaštvo, ali i nove institucije izabrane posle smene režima, duguju odgovore. Ne samo političarima koji su bili mete, nego svim građanima. Jer država u kojoj bezbednosne službe prate, a ne štite — nije demokratska.