Анамнеза монтенегринске пнеумопатологије
1 min read
Фото: Википедија
Први симптоми једне болести чији би пригодан назив могао бити „монтенегринска пнеумопатологија“ – уз напомену да је израз „пнеумопатологија“ сковао гласовити њемачки философ Фридрих Вилхелм Јозеф фон Шелинг – почели су да се појављују у вријеме разарања Његошеве цркве и гроба на Ловћену.
Нулти пацијент пошасти монтенегринске пнеумопатологије могао би се сматрати некадашњи црногорски функционер Блажо Јовановић, који је у наступу идеолошког бунила изјавио: „Дати право тумачење Његоша значи исто тако одлучно одстранити све оне вјештачке наслаге митске и национално-романтичарске апотеозе“. Ова изјава која је имала снагу директиве, убрзо је постала у дословном смислу „вирална“, речено савременим језиком. Након нешто дужег периода инкубације, по дух летална инфекција монтенегринске пнеумопатологије почела је да се шири у виду „нових читања“ Његоша.
Анамнезом историје наведене болести утврђено је да су њеном ширењу погодовали социо-политички услови настали са почетком распада социјалистичке Југославије. Прво жариште појавило се почетком осамдесетих година прошлог вијека, тачније орвеловске 1984. године када је сарајевска учитељица Мубера Мујагић, на скупу у организацији писаца Сарајева на ком се расправљало о измјенама школског програма, изнијела предлог да се Његошев Горски вијенац и Мажуранићева Смрт Смаил-аге Ченгића одстране из наставног плана и програма. Према њеној арументацији, та дјела би могла „изазвати националну нетрпељивост“.
Након крвавог распада Југославије, колонијални намјесник у Босни и Херцеговини, Карлос Вестендорп, 1998. године „прекраћује“ расправу о Његошевој подобности и доноси одлуку о истрази Његошевих дјела из школских уџбеника у новонасталој колонији. У сарајвском (де)формативном контексту је и поникао потоњи добитник Тринаестојулске награде за „књижевност“ који је у свом наступу пнеумопатологије – са симптоматологијом рабиес вируса који изазива болест у народу познату као „бјеснило“ – за највећег пјесника српског језика и највећег пјесника српства (и још приде Ива Андрића), написао све оне гадости, настојећи да разбије „монолит“ Његошеве величине канонског пјесника и мислиоца, на шта треба да будемо „толерантни“ у име „плурализма“, како ових дана грозничаво апелује Министарка (хм, мини старлет) културе и медија.
Узгред, иако то није узгред, када се неки лудак залети чекићем на Микеланђелову скулптуру и одломи јој прст на нози, или када се неки лудак с кантом фарбе обруши на Леонардову слику, онда обично заврши у затвору или душевној болници. Код нас „интелектуални онанисти“, како их назива Андреј Кончаловски, за наступе иживљавања путем вербалног насиља, шовинизма и бласфемије добијају државне награде.
У истом том (де)формативном контексту који је погодовао развоју монтенегринске пнеумопатологије, настаје и одиграва се бласфемични позоришни комад „Секс у Горском вијенцу“, аутора Михаила Радојичића, званог Шок, на чије еротопатско „ново читање“ Његоша као да се надовезао поменути „тринаестојулац“, а прије њега и поједини универзитетски професори из Никшића.
Након ове кратке анамнезе и дијагнозе монтенегринске пнеумопатологије, слиједи прогноза. Али, прогноза је незахвална. Истини за вољу, процес ширења овог патолошког стања је заустављен и изолован на спорадичне појединачне случајеве, добрим дијелом и проглашењем 13. новембра, Његошевог рођендана, државним празником културе, „Његошевим даном“.
