• Култура

Ана точи, Ана служи, ал’ за Милом срце тужи…

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Премjештајући се службом из варошице у варошицу, све до велеграда, велики српски писац, пјесник и сликар боемског духа Ђура Јакшић настанио се те 1855. године у Кикинди. Друштво му је правила кафана гдје је у пићу тражио бијег, утјеху и инспирацију за своје пјесме.

Ђура Јакшић

Премjештајући се службом из варошице у варошицу, све до велеграда, велики српски писац, пјесник и сликар боемског духа Ђура Јакшић настанио се те 1855. године у Кикинди. Друштво му је правила кафана гдје је у пићу тражио бијег, утјеху и инспирацију за своје пјесме.

Управо у једној кикиндској крчми упознао је своју никад прежаљену љубав која ће потом постати инспирација за антологијску пјесму ,,Мила“ и чувено сликарско ремек дјело – портрет “Дјевојка у плавом”.

Ђура дању самује, а зимске вечери проводи у крчми “Код белог крста” гдје се пило добро вино и бермет из Карловаца. Неочекивано, ту га је обузела нова љубав и доживотна муза. У крчми Лазара Поповића биле су његове ћерке Емилија звана Мила и Ана.

“Оне су служиле, оне наплаћивале, оне забављале (односно она – Мила) и привлачиле госте”, открио је Бранислав Нушић још 1907. Крчмарева ћерка Мила Поповић, “млада, лијепа, ватрених очију, танка струка” служила је и Ђуру који је углавном пио сам у углу крчме.

Те тренутке Нушић дочарава као сцену са позорнице: “Није јој никад ништа казао, али кад му је била празна чаша, није хтио други да га послужи, чекао је док Мила прође крај стола па би јој ћутећи додао чашу. А кад би му она донијела пуну чашу блиједог иђошкога рампаша, он би Милу погледао дубоко у очи и испио чашу до дна”. А једног дана, причао је Нушић, Мила је нестала: “Није била у гостима ни десетак дана, али се то Ђури учинило као да се неће никад ни вратити”. Тада се изјадао у четири строфе пјесме “Мила”.

,,Вина, Мило!” — орило се,
Док је Мила овде била.
Сад се Мила изгубила:
Туђе руке вино носе.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.

Нема нама Миле више!
Оно мало веселости,
Што имаше добри гости,
То код Миле оставише.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.

Из Милиних руку мали’,
Ма се расто бела света
Место чаше од бермета,
Отрова би прогутали.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.

Ко да игра? Ко да пева?
Ко да жедни? Ко да пије?
Ко ли бригу да разбије? —
Неста Миле, неста ћева!
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи!

Лијепој крчмарици из Кикинде Ђура Јакшић није посветио само антологијску пјесму и ремек-дјело свог сликарства. По лику Миле Поповић насликао је и икону Богородице, која се налази у цркви посвећеној светом Великомученику Прокопију у Српској Црњи, Јакшићевом родном мјесту.

Он је у бијесу ножем на три мјеста оштетио Богородицу, коју је 1892. рестаурирао мајстор из Темишвара.

Јакшићеви биографи тврде да Мила никада није схватила величину Ђурине љубави, а да он, патриота великог срца, али и плаховите нараве у својој жени Тини није нашао смирај. Мила се удала за другог Ђуру – Ђуру Рајковића и умрла 1916. у Русији – тридесет и осам година након смрти великог српског књижевника и сликара.

Извор: Независне/Блиц

Прочитајте још:

За све режимске шовинисте: Андре Риу изводи „Тамо далеко“ (ВИДЕО)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: