Piše: Milica Kralj    

Ana Ahmatova, jedna od najznačajnijih evropskih i svetskih pesnikinja XX veka, pesnikinja velike, ponosite i nepokorne Rusije,  umrla je na današnji dan 1966. godine.

Sve što joj se dešavalo u životu: hapšenje i višegodišnje logorovanje sina i streljanja dva muža, nerazumevanje, osude, zabranjene ljubavi, društveni potresi (revolucija i rat) preobrazila je u moćni strasni i nezaustavljivi pesnički usklik:

            „Za pomen se opet primiče čas.

            Ja vidim, ja čujem, ja osećam vas:

            I ono što pada na koraka dva

             I tu, što ostavi zemaljski prah,

            Onu što odahnu u bolu svom,

            Pa reče: „Tu dolazim ko u svoj dom”,

             Ja bih po imenu svaku do njih

            Al spisak mi uzeše – lakše no stih.

            Za njih sad tkam pokrov, da bude što veći,

            Sa usana njinih siromašnom reči

            U duši ih imam, ma gde i ma kada,

            Pamtiću ih večno i za nova jada…”

 

Ana Ahmatova, čije je pravo ime  Ana Gorenko, rođena je 11. juna 1889. godine kod Odese, u porodici oca inženjera-mehaničara u penziji. Kao jednogodišnju bebu odveli su je u Carsko selo gde je živela sve do šesnaeste godine:

„Moja prva sećanja su iz Carskog Sela:zelena i vlažna raskoš parkova, pašnjak, na koji me je vodila dadilja, gde su jurili šareni konjići, stara železnička stanica i nešto drugo, što je kasnije ušlo u „Carskoselsku odu.“

Pa stih za stihom počne da slaže

Prvu pesmu piše sa jedanaest godina. Učila je u Ženskoj gimnaziji u Carskom selu, roditelji su joj se 1905. razveli i ona je sa majkom otputovala na jug.

Ana se 1910. udala za pesnika Nikolaja Stepanoviča Gumiljova. Mesec dana proveli su na bračnom putovanju u Pariz. Te godine, kako piše – izbila je kriza simbolizma i mladi pesnici nisu više išli tim pravcem. Jedni su se opredelili za futurizam, a drugi za akmeizam, zajedno sa Mandeljštamom, Zenkevičem, Norbutom Ana je odabrala akmeizam.

Prva zbirka pesama objavljena joj je 1912. pod naslovom „Veče” u tiražu od 300 primeraka. Kritika je vrlo blagonaklono i pohvalno pisala o njoj.

Prvog oktobra iste godine rođen je i Anin i Nikolajev sin jedinac Lav.

Marta 1914. izašla je i druga knjiga „Brojanice”, a „Belo jato” 1917. godine. Posle Oktobarske revolucije objavljena joj je zbirka pesama „Bokvica”, a 1922. knjiga „Anno Domini.”

Ana je opčinjena Puškinovom poezijom o kojoj će objaviti tri eseja: „O zlatnom petliću”, „Aleksandrina” i „Puškin i nevsko pomorje.”

Sahrani me, sahrani me vetre

A potom dolaze zli dani o kojima kaže:

“Od sredine dvadesetih godina moje nove pesme  gotovo da su prestale da se štampaju, a ni stare nisu ponovo štampane. Nikada nisam prestala da pišem pesme. One su za mene – moja veza sa vremenom, sa novim životom moga naroda. Kad sam ih pisala živela sam ovim ritmovima koji su odjekivali u herojskoj istoriji moje zemlje. Srećna sam što sam živela ovih godina i što sam videla događaje kojima nigde nema ravnih. Proza mi je uvek delovala i kao tajna i kao sablazan. Od početka o stihovima znala sam sve – o prozi nisam znala ništa. Kasnije, posle sinovljevog hapšenja, spalila sam dosta svojih radova.”

Vrlo mlada obolela je od tuberkuloze, od koje su joj sestra i brat umrli, njen Nikolaj se našao na frontu u Prvom svetskom ratu, suočila se sa mnoštvom problema, a zatim je došla i Oktobarska revolucija i rastanak od dragih prijatelja koji su krenuli u emigraciju.

Ono što nije ostavila u zapisima a što je njen život ispunilo zebnjom, progonima i osudama, nemaštinom i smrću muža, pesnika Gumiljova, koji je streljan  zajedno sa grupom od 60 intelektualaca pod optužbom za kontrarevolucionarnu zaveru 1923. godine, naselila je dramatičnim osećanjima u svoje pesme.

Gumiljov je bio jedan od najomraženijih pesnika kod nove sovjetske vlasti. Njega i Anu je kao predstavnike reakcije vlastima potkazao Nikolaj Punjin. Gumiljova su uhapsili. On u zatvor sa sobom nosi kao talisman „Ilijadu”, knjigu od koje se nikada nije rastajao. Ani piše da mu donese i Platona, ali ona ne stiže da mu knjigu preda.

Gumiljov je. streljan 27. avgusta 1921. u svojoj 35 godini, u rascvetu života i talenta.

 

***

Sahrani me, sahrani me, vetre!

            Ne dođoše rođeni po mene,

            Nada mnom je lutalica veče

            I disanje pritajene zemlje.

 

            Kao ti se oslobodih smelo,

            No suviše voleh život pusti.

            Vidiš vetre, ohladnelo telo,

            Nikog nema ruke da mi skrsti…

Deset godina kasnije Nikolaj Punjin, onaj što je potkazao Gumiljova, postaće drugi Anin muž, a Lavu Gumiljovu očuh. I ponovo će ih oklevetati i izdati.

Lava Gumiljova će uhapsiti po Punjinovoj optužbi da je antisovjetski čovek, jer priziva smenu vladajućeg sitema i povratak monarhije, a vrlo pohvalno je govorio i o stihovima Osipa Mandeljštama koji ismevaju Staljina. Mladi Lav Gumiljov ne priznaje nijednu od optužbi, ali uzalud. Piše majci da ga kako god zna i ume spašava.

Ana u pismu od 1. novembra 1935.godine moli Staljina da joj sina i muža pusti iz zatvora.

I Boris Pasternak piše molbu Staljinu da pomogne Ahmatovoj.

Staljin naređuje Jagodi da ih oslobodi. Ali, već posle tri godine na slobodi Lav je ponovo optužen i uhapšen. U zatvoru trpi strašno mučenje, tuku ga, prebijaju da bi potpisao priznanje o delovanju protiv vladajućeg sistema. Osuđuju ga na deset godina zatvora, pa presudu ukidaju u zamenu za streljanje, i ponovo Ana piše Staljinu, a Lav dobija 5 godina radno-popravnog logora u zoni večitog mraza.         

Ahmatova će se sa sinom sresti tek 14. novembra 1945. godine.

Dok je još bila u braku sa Gumiljovim pri zajedničkom boravku u Pariz Ana upoznaje slikara Amadea Modiljanija, svoju drugu veliku ljubav.

O njemu piše:

„Ja sam mogla znati samo jednu stranu njegove suštine – onu koja sija. Jer bila sam jednostavno tuđa, takođe ne mnogo shvatljiva dvadesetogodišnja žena, strankinja. Verovatno ni jedno od nas nije shvatalo bitnu stvar: sve što se događalo bila je samo predistorija naših života – njegovog – veoma kratkog, mog – veoma dugog. I sve božansko u Modiljaniju svetlucalo je samo kroz nekakvu tamu… Jednom sam došla kod njega sa pregrštom crvenih ruža i, ne zatekavši ga, kroz otvoreni prozor ubacivala sam cvet po cvet. Kasnije mi je rekao da su cvetovi bili u savršenom redu. Nisam mu pozirala za slikanje, crtao me je po sećanju. Od 16 slika sačuvana je samo jedna.”

Sveruska znamenitost

Jedan od odanih Aninih pesničkih sledbenika, mladi Genadij Ivanov piše o njoj:

„Nikada ne sedi sama. Prijatelji, poštovaoci, udvarači, nekakve dame, u velikim šeširima i sa šminkom nad očima, Ona je sveruska znamenistost, njena slava raste. Cigareta se dimi u tankoj ruci. Ramena umotana u šal dršću od kašlja.”

„Najčvršće na svetu je tuga – najdugovečnije carska reč.“- zapisuje Ana.

Na partijskom sastanku Aktiva pisaca 1946. osuđena je od Ždanova. I onda slede godine neobjavljivanja, osame, tuge, posete Mandeljštamu u progonstvu u Voronežu.

Podnela je i samoubistvo svoje velike ljubavi Modiljanija (otuda onaj veličanastveni Anin portret), streljanje Gumiljova, glad s drugim mužem V. Šilejkom, višestruko hapšenje trećeg muža N. Punina i hapšenje bezbroj prijatelja i višegodišnje logorovanje sina Lava.

U teškoj bedi, u bezobličnim haljinama, prekrivena izbledelom maramom, sama vuče težak džak brašna, malo, malo i stane da se odmori. Starica neka nailazi, zagleda je i prepoznavši je, uzima iz zavezane maramice, rublju i utiksuje je na Anin dlan. „Uzmite Hrista radi!” Ana grca: od neisplakanih suza, istovremeno i ozarena: nisu me zaboravili, došavši kući stavlja rublju iza ikone Prečiste Bogorodice.”

Sad pijem za raspolućeni dom,

            Za zlo koje me stalno bije,

            Za usamljenost u prisustvu tvom,

            Sad i za tebe pijem –

            Za laž sa izdajničke usne,

            Za mrtvi led iz oka tvog,

            Za grubost, surovotsti ljudske,

            Za to što nas ne spasi Bog.

 

(Poslednja zdravica)

Tek 1958. dodine biće štampan izbor njenih pesama kada počinje i prihvatanje u inostrastvu, u Italiji dobija nagradu „Etna – Taormina” na Siciliji, a u Velikoj Britaniji počasni doktorat na Kembridžu.

Umrla je 5. marta 1966. godine pišući nove stihove, jer  poezija je bila njena večna ljubav:

„Ja sam odbacila smeškanje.

            Leden mi vetar usne briše,

            Jedna je nada od sad manje,

            Jedna će pesma biti više.”

 

Uz Bloka, Hlebnjikova, Majakovskog, Pasternaka, Mandeljštama, Cvetajevu, Jesenjina… Ana Ahmatova, carica reč, ili carica pesništva, ostaće kao pesnikinja koja je individulanu poetiku  povezala sa dugovekom pesničkom tradicijom, pevala o ljubavi za čoveka, pevala o čoveku u vremenima istorijskih potresa i svakim stihom ispisivala i vlastiti životni i pesnički udes.

***

NA OKNIMA LEDNO CVEĆE, INJE

(Za Ahmatovu)

Lepotice, šta je otpadnice?

Zar ti loše pesme pišem, dajem?

U srcu sam – srcu besanice.

Preklinjem te, molim, ne prestajem.

 

Preklinjem te, ljubim, ne prestajem

Ja da grcam. Da jecam. Da ištem.

Belo jato lebdi gubilištem

Dok kroz tminu jedva razaznajem:

 

Na oknima ledno cveće, inje.

U noćima sestre besanice.

(Ljubav boli, dok traje; kad mine)

Reči dvojstva – Ane i Milice.

 

Konac svetla u crnilo zađe:

Lutam. Tražim gde ću spas da nađem?!

 

Milica Kralj  

 

(Iz knjige „Arahnina nit“, „Unireks“ – „Unireks grup“ Podgorica- Beograd, 2018.)