• Насловна
• Поглед
• Руски поглед

Америка не зна шта даље: За њих је једино решење – „руска офанзива“

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Пише: Душан Пророковић

САД су „погурале“ све источноевропске савезнице у преоштру конфронтацију са Русијом, а сада нису сигурне – шта даље. За њих је једино добро решење „руска офанзива“, пошто би то помогло хомогенизацији НАТО и оправдало њихове досадашње акције. Али, шта ако „руске офанзиве“ нема?

Еxklusiv: Russlands Kriegspläne So könnte Putin die Ukraine vernichten!“ Бомбастичан наслов, недавно освануо у немачким медијима. Русија планира инвазију на Украјину, спремно је 175.000 војника, детаље акције открио је НАТО, а ако буде реализације, одиграће се у три фазе са циљем освајања Кијева и формирањем нове „линије разграничења“ по правцу југ – север Чернивци – Виница- Житомир – Коростењ. Кремљ још није донео „коначну одлуку“, али – где има дима, има и ватре.
Иако детаљна, ради уверљивости додатно разрађена, суштински ова ексклузивна вест ипак је само још једна у низу најава будуће „руске офанзиве“.

Шта даље у Украјини, то ни Америка не зна

Тема Украјине доминирала је током последњег сусрета Бајден – Путин, одржаног у „онлајн режиму“. Бела кућа се потрудила да буде на „фону“ медијских најава о „новој Путиновој агресији“. Пепе Ескобар примећује три поруке које стижу из Вашингтона, у којима се описује како је разговор два председника протекао, чак их и градацијски ређа (у коментару за Asia Times).

Прво – Бајден захтева од Путина да се „врати дипломатији“ и прети му „одлучним економским и другим мерама“ ако се усуди да реагује војно.
Друго – ако „Руси крену“ САД ће војно помоћи Украјини.
Треће – Вашингтон није дао никакве гаранције да ће Украјина остати ван НАТО. Како су дани након састанка пролазили, тако је прича обогаћивана новим елементима. Посебан куриозитет је чињеница да из Москве на ове изјаве уопште нису реципрочно одговарали.
У редовним наступима Димитрија Пескова и Марије Захарове настављено је са „уобичајеном реториком“, пребројавањем кршења примирја и инцидената на линији разграничења, упозоравањима да број инструктора из западних држава у украјинским редовима расте уз редовни доток оружја ка Кијеву, негодовањем због приближавања америчких ваздухоплова и бродова руским границама и упорно инсистирање на нормадијском формату.
Према ономе што се чује са обе стране, испада да је Бајден лупао шаком о сто, стављао до знања Путину да му неће дозволити војну акцију, док је Владимир Владимирович понављао – преговори, преговори и само преговори. Јер, то је суштина тезе о нормандијском формату.
Због тога, тешко је поверовати у истинитост описа који долазе из Вашингтона. Сасвим сигурно, Бајден је морао споменути неприхватљивост „руског војног мешања“ у украјинску кризу. Међутим, да ли је даље од тога ишао – остаје и те како дискутабилно! У великој мери, делује и невероватно. Да је било каквих претњи, било би и одговора са руске стране. Да је било тешких речи на почетку, не би разговор трајао два сата, нити би се договорило да ће бити настављен на „експертском нивоу“.

Ко је незадовољан сусретом Бајден – Путин

Приметно је да „обогаћивање приче новим елементима“ долази након полугласног негодовања (источно)европских савезника резултатима сусрета Бајден – Путин. Пре свега из континенталног дела који се означава 3Б + ПУ (три балтичке државе + Пољска и Украјина). Отуда и градација порука коју уочава Ескобар.
Првом реакцијом из Беле куће нису били задовољни ни 3Б + ПУ, али ни нова шефица немачке дипломатије: шта они имају од новог круга санкција Русији?
Док Путин „завршава ствар“ на терену, Бајден ће проширивати листе санкционисаних руских предузећа и забрањиваних роба које могу бити експортоване ка западним тржиштима!? Кога то интересује, када су досадашње санкције показале неучинковитост оваквог приступа!?

Затим је, у циљу смањивања незадовољства, додато и како Украјина може рачунати на „војну помоћ“ САД. Али и ту се јавило неразумевање, јер САД већ помажу Украјини у том погледу. Захарова лепо примећује да се сарадња на овом пољу последњих година интензивира у свим правцима.

Како Вашингтон војно помаже Украјини

Шта то Вашингтон још може кроз формулацију о „војној помоћи“ понудити Кијеву, а да није нуклеарни арсенал? Мање – више, добили су све што је могло, али им то није помогло.
Захтеви за новим ангажманом САД у Украјини подразумевају обећање како ће у случају „руске инвазије“ америчка војска такође интервенисати. Што значи и ући у отворени конфликт са руским трупама. Или макар – да се Украјини обећа место пуноправне чланице НАТО! И то хитно.
Онда би, по члану 5. Повеље Северноатлантског савеза и безбедност нове чланице била осигурана.
Међутим, Бајденова администрација нити је обећала директно учешће у потенцијалном рату, нити је гарантовала Украјини чланство у НАТО. Већ, поред војне помоћи, још и назначила да Путину „нису дате гаранције како Украјина неће постати чланица НАТО.“ Просто, ово је игра речима која треба да подргеје наде на европском истоку!

Бајден у међукораку

Бајден је остао „заглављен у међукораку“, нити сме да се повуче, нити може да доноси нове одлуке офанзивног карактера. Он наставља досадашњи курс, провоцирајући Русију све чешћим „приближавањем руским границама“ авијације и морнарице и паралелно – вођењем медијске кампање о „руској офанзиви“ коју ће лупањем шаком о сто баш амерички председник спречити. Ипак, ово прво није изазвало очекивану реакцију Русије, а друго се показује јаловом политиком на средње стазе.
Док се у медијима, па и са неких (не)званичних нивоа поручује како је „руска агресија“ неприхватљива, те да ће је западна алијанса спречити, Бајден осим пуке реторике не нуди Украјини ништа ново како би је заштитио. И не само Украјини, односи се то на цео „појас“ 3Б + ПУ.
Са „руском агресијом“ или без ње, ово је и својеврсно признање да су САД учиниле максимум, те да у редовним околностима од Вашингтона савезници и не могу очекивати више.
И ту се сада јавља највећа опасност оваквог Бајденовог приступа. Наиме, савезници су, посматрано из њиховог угла – остављени на (не)милост Русији, са којом ни у једном погледу, војни аспект и да не помињемо, не могу изаћи на крај.
Шта ако неко од америчких источноевропских савезника, Зеленски на пример, одлучи да радикализацијом кризе или каквим крупним инцидентом учини постојеће стање горим, јер је то једини начин да натерају САД на „директно укључивање“? Или на непосредно војно сукобљавање са Русијом, или на хитно ширење НАТО, што се онда у великој мери – своди на исто.

Шта ако нема „руске офанзиве“

САД су „погурале“ све источноевропске савезнице у преоштру конфронтацију са Русијом, а сада нису сигурне – шта даље. За њих је једино добро решење „руска офанзива“, пошто би то помогло хомогенизацији НАТО и оправдало њихове досадашње акције.
Али шта ако „руске офанзиве“ нема? Медијска бука ту мало помаже Бајдену. Па таман и ако укључује детаљне руске планове које је спектакуларно открио НАТО, а који су потом волшебно стигли до штампе.
У овој „шаховској партији“ Путин нема разлога да први посеже за војним средствима, нема политички интерес да креће у „офанзиву“, „агресију“ или како се то већ учитава. Њему је довољно да стално подсећа на нормандијски формат и захтева обнављање преговора. А ако преговора не буде, извесно је и како ће се ствари даље одвијати, на шта опет упозорава Ескобар: „Украјина, која труне изнутра, исцрпљена страхом, гнушањем и сиромаштвом, остаће у лимбу, док ће Доњецк и Луганск постепено бивати све повезанији са Руском Федерацијом.“
Осим уколико Зеленски не нападне Доњецк и Луганск. Тада се све мења.Будући да су вода и струја највећи проблеми, Вучић је истакао да би изградња нових капацитета хидроелектране на Бистрици „енергетски спасила Србију”, док су грађани рекли да су спремни да тај пројекат подрже, иако би он подразумевао да се неки од њих и иселе из својих домова.

Извор: Спутњик

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: