Američko-nemačka kompanija Politico: Razumevanje pomeranja Evrope udesno

I dalje postoji uporna nespremnost među rukovodstvom EU da se obračuna sa razlogom zašto populisti i krajnja desnica uspevaju- prenosi američka, nemačka kompanija za političko novinarstvo Politico.

Desničarski populistički talas zapljusnuo je Evropsku uniju od 2015. do 2020. godine.

Poljska je izabrala tvrdo desničarsku vladu, a zatim je sledeće godine Ujedinjeno Kraljevstvo napustilo blok 2016. Nakon toga su usledili izbori populistički desničarskih vlada u Austriji i Italiji, a Mađarska je ponovo izabrala stranku Fides Viktora Orbana 2018. godine. Sve u svemu, Poljska je potom ponovo izabrala istu vladu 2019.

Iako je taj talas zaista došao do kraja, jasno je da je sada počeo drugi talas, koji verovatno ugrožava temelje EU. Ali ako evropski integracionisti žele da shvate kako da se nose sa ovim drugim talasom i spreče njegovu eskalaciju, prvo moraju pažljivo da prouče svoje reakcije – ili njihov nedostatak – na prvi populistički talas- navodi se u tekstu.

Brisel i veliki deo evropskih medija su na ovaj početni talas populističkog uspeha odgovorili otpuštanjem. Takođe je odbačena prva prilika da se pokaže da su institucije EU bile demokratske tokom parlamentarnih izbora u bloku 2019.

Dok se očekivalo da će lider najveće izabrane stranke postati predsednik Evropske komisije, prema popularnom sistemu Spitzenkandidaten, lideri su umesto toga izabrali tadašnju nemačku ministarku odbrane Ursulu fon der Lajen — koja se nije kandidovala i bila je malo poznata — koja je napustila veliki broj birača koji se oseća nezastupljenim.

U međuvremenu, gnev birača zbog migracije – jasan pokretač u nekoliko izbornih takmičenja – često je ignorisan ili osuđivan kao ništa drugo do rasizam, pri čemu je većina pobeda desnice pripisana dezinformacijama.

I nakon što nisu uradili ništa da utiču na promene, u trenutku kada je došlo do najkraćih pauza u populističkim pobedama od početka 2020. do početka 2022. — usred pandemije COVID-19 — analitičari su pali na sebe da objasne kako je populistički talas završen.

Međutim, nakon ovog kratkog prekida, populizam je ponovo zahvatio kontinent.

Ranije ove godine, Orban je nastavio svoju pobedu iz 2018. još većom pobedom protiv opozicionog kandidata koji se blisko identifikovao sa Briselom i koji je doveo bivšeg predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska u kampanju na Dan državnosti Mađarske.

Švedska je pratila ovaj trend na svojim nedavnim izborima, pri čemu je desnica u zemlji osvojila vlast na snazi krajnje desnih Švedskih demokrata, pošto je stranka udvostručila svoju podršku među mladim biračima od poslednjih izbora

A južnije, Italija je upravo izabrala nacionalističkog konzervativca Džordžiju Meloni- navode oni.

I druge domine mogu uskoro pasti.

Španija i Finska će izaći na birališta 2023. godine, a oba izbora bi mogla rezultirati desničarskim koalicijama koje bi uključivale krajnje desničarske stranke. U međuvremenu, dve najveće belgijske stranke u trenutnim anketnim prosecima su krajnje desničarski populisti, a poljska vladajuća desničarska partija Pravo i pravda (PiS) i dalje vodi parlamentarne ankete i mogla bi da vlada sa nacionalističkom Konfederacijom.

Rukovodstvo EU ili ignoriše ove činjenice, ili ih namerno pogrešno razume- navodi se.

Kada je neizabrana tehnokratska vlada bivšeg italijanskog premijera Marija Dragija pala ovog leta, Brisel je održao metaforičnu pogrebnu povorku, ali nije bilo računa o tome zašto se EU uopšte osećala prinuđenom da polaže nade u neizabranog bivšeg centralnog bankara. I skoro kao da je blok pokušavao da pojača nedostatak procene, kada je samo nekoliko dana pre ovogodišnjih italijanskih izbora, Fon der Lajen zapretila da će upotrebiti „alatke“ kako bi naterala Italiju da se pridržava diktata Brisela, ukoliko Melonijevi konzervativci preuzmu vlast. Iznenađujuće, njena pretnja nije promenila rezultate.

Slično tome, kada je Mađarska velikom većinom ponovo izabrala Orbana, Evropski parlament je odgovorio tako što je zemlju označio kao izbornu autokratiju, umesto da pokušava da razume njegovu popularnost. A da bi se borio protiv krajnje desnice u Poljskoj, Brisel je jednostavno navijao kada je bivši predsednik Evropskog saveta Donald Tusk ponovo postao lider opozicione stranke Građanska platforma kako bi srušio vladajući PiS.

U svakom od ovih slučajeva, ostaje uporna nespremnost da se tačno razume zašto populisti i krajnja desnica uspevaju.

To ne znači da EU treba da ignoriše kršenja vladavine prava, ako takva kršenja postoje. Na kraju krajeva, korupcija i erozija zakona mogu naneti ozbiljnu štetu institucionalnom poverenju. Ali rukovodstvo EU bi ipak trebalo da pokuša da shvati zašto se ovi talasi dešavaju — a odgovori izgledaju relativno očigledni.

Kao prvo, Brisel mora da shvati i razjasni nedorečenost ovlašćenja EU.

Na primer, da li je nezakonito zabranjivati stvari poput podučavanja LGBTK+ pravima? I koliku moć bi Komisija trebalo da ima nad novčanikom, kao sa svojim planom da ograniči mađarska sredstva EU? Ovde Komisija tvrdi da reaguje na mađarsku korupciju, ali ako je tako, zašto onda praktično otvoreno korumpirane zemlje članice poput Bugarske ne dobijaju jednako izbliza? A ako je to na kraju zbog toga što Mađarska tretira LGBTK+ prava, odakle onda ta ovlašćenja?

U širem smislu, šta bi EU uopšte trebalo da bude? Pre svega ekonomska unija koja takođe postoji da bi obezbedila neka osnovna politička prava, ili aktivistička politička i ekonomska unija koja će nastojati da na sudu nametne moderna tumačenja morala? Ovo su ogromna pitanja na koja treba odgovoriti.

Drugo, izbori u Švedskoj i u Italiji ukazuju na kontinuiranu važnost pitanja migracija, a Komisija je očigledno neprijatna zbog toga

Iako je Fon der Lajen u svom obraćanju o stanju Unije spomenula migraciju, pred kraj je dobila samo površnu rečenicu, a mnogo više pažnje je ponovo posvećeno borbi protiv dezinformacija. Ali ako se sve pobede desnice okarakterišu kao rezultat dezinformacija i ništa više, onda se ništa drugo neće popraviti.

Važno je priznati da nije svaka pobeda desnice ili populista na izborima posledica dezinformacija — takve pobede se često dešavaju zbog stvarne frustracije birača. A ako Brisel ne pokuša da sasluša glasače i ne otkrije zašto se dešava drugi populistički talas, ne može se reći šta bi skoro neizbežni treći talas mogao doneti- zaključuju oni.