Al Kaida je oružana formacija NATO!

Dokazi o povezanosti premijera Turske, Redžepa Taipa Erdogana, sa Al-Kaidom potresaju tursku politiku.

Ali, Ankara nije prosto energično podržavala terorizam u Siriji, ona je to činila – u okviru strategije NATO-a. Upravo to potvrđuje neprirodan karakter oružanih formacija koje istupaju protiv države i sirijskog naroda.

Vlasti država – članica NATO-a još uvek nastavljaju da tvrde da se internacionalni pokret džihada, koji su one podržavale od dana njegovog osnivanja u vreme rata u Avganistanu protiv sovjetskih trupa 1979. godine, okrenuo protiv njih još u vreme oslobođenja Kuvajta 1991. godine.

One optužuju Al-Kaidu za napade na američke ambasade u Keniji i Somaliji i za organizovanje terorističkog napada 11. septembra, ali priznaju da su posle uklanjanja Osame bin Ladena 2011. neki džihadisti opet sarađivali sa njima u Libiji i Siriji.

Vašington tvrdi da je 2012. stavio tačku na to taktičko zbližavanje. Međutim, ovu verziju opovrgavaju činjenice.

Al-Kaida je uvek imala istog neprijatelja kao i atlantska Alijansa što još jednom potvrđuje skandal koji sada potresa čitavi Tursku.

Saznalo se, naime, da je bankar Al-Kaide, Jasin al-Kadi, koji je posle terorističkih napada na ambasade Kenije i Tanzanije 1998. godine unet u spisak poternica SAD, istovremeno bio lični prijatelj bivšeg potpredsednika SAD, Dika Čejnija i aktuelnog premijera Turske Redžepa Taipa Erdogana. Ispostavlja se da ja taj „terorista” živeo na visokoj nozi i svojim avionom putovao po čitavom svetu bez obzira na sankcije OUN-a. Na primer, on je 2012. najmanje četiri puta posetio g-a Erdogana dolazeći na rezervni aerodrom u Istanbulu.

Sve kamere za nadzor tada su isključivane, a njega je lično dočekivao šef obezbeđenja premijera zaobilazeći carinsku kontrolu.

Prema činjenicama turske policije i sudskih organa koji su otkrili te podatke i 17. decembra 2013. osudili na zatvorsku kaznu decu nekoliko ministara, koja su bila upletena u taj predmet, a koja su pre toga bila izuzeta iz istrage ili, čak, razrešena dužnosti od strane premijera, Jasin al-Kadi i Redžep Erdogan stvorili su komplikovan sistem izdvajanja fondova za finansiranje Al-Kaide u Siriji.

U trenutku kada je ta nezamisliva dvostruka igra postala poznata širokoj javnosti, turska žandarmerija uhapsila je blizu sirijske granice kamion koji je prevozio oružje upućeno Al-Kaidi. Jedno od zadržanih lica izjavilo je da je pratilo pošiljku da bi je predalo „humanitarnoj” turskoj organizaciji Muslimanske braće, a drugi zadržani je tvrdio da je agent specijalne službe za posebne zadatke. Na kraju je upravnik carine zabranio policiji i pravosudnim organima da se mešaju u taj slučaj, saopštio da je taj prevoz poverljiva operacija turskih specijalnih službi i dao naredbu da taj kamion sa teretom može da nastavi svoj put.

Sprovedena istraga pokazala je da je za finansiranje Al-Kaide Turska iskoristila iransku grupaciju da bi istovremeno mogla da prikriveno deluje u Siriji i izvodi terorističke operacije u Iranu.

Izvođenjem operacije „Iran-Kontras” NATO je u Iranu stvorio složenu situaciju u okruženju bivšeg predsednika Rafsandžanija, što potvrđuje primer šeika Rohanija koji je postao predsednik.

Ove činjenice postaju poznate upravo u momentu kada sirijska politička opozicija, koja se nalazi u izgnanstvu, iznosi novu verziju događaja uoči sazivanja konferencije „Ženeva-2”: Džebhat an-Nusra i Islamski Emirat Iraka i Levanta samo su „stanica za zamenu” sirijskih specijalnih službi, a njihov glavni cilj je da terorišu stanovništvo i pridobiju ga za podršku aktuelne vlasti. Prema tome, jedina naoružana opozicija je samo Sirijska Slobodna Armija (SSA) i ona priznaje samo svoju vlast tako da sa predstavnicima na konferenciji neće biti nikakvih problema.

Dakle, mi treba da zaboravimo kako je ta ista opozicija tri godine uzastopce obasipala pohvalama Al-Kaidu i da se ne setimo da su države – članice NATO zatvarale oči na širenje terorizma po čitavoj teritoriji Sirije.

Zbog toga, čak i ako većina lidera atlantske Alijanse nisu znali da je njihova organizacija podržavala međunarodni terorizam, glavnu odgovornost za međunarodni terorizam svakako treba da snose zemlje NATO-a.