Ako te pita starost

Svaka priča ima početak. Pa tako i ova počinje rečenicom – za razliku od njih ja živim od pet evra džeparca koji mi majka daje.

Ček! Stani. Idemo na malo premotavanje. Imaš više od dvadeset godina i nije te sramota majci da uzimaš pare za džeparac kako bi sjedio u nekom kafiću, pio dojč i razvijao geopolitičku strategiju, jer je situacija u zemlji u kojoj ispijaš taj već čuveni napitak toliko sređena da nema potrebe da se pobuniš.

Ne opet smo neđe mi i oni. Oni tamo neki koji će da se bune i protestuju, i mi koji smo Bogom dani da razmišljamo i živimo od pet evra džeparca.

Zato, da budem iskrena malo sam skeptik po pitanju omladine koja bi trebala da bude glavni pokretač pobune. Nekako mi je prirodno da se mladi ljude bune, protestuju. Zašto bi i protestovali oni čiji roditelji mogu da im obezbijede taj džeparac? Da budem iskrena i ja da mogu da obezbijedim djetetu neku kintu da ima, sjeđela bih doma i ćutala. Ma ćutala jer mi je dobro.

Ali jeste problem kada vidim da mladost propagira slobodu, a nije u stanju da uradi nešto konkretno po tom pitanju. Da ne generalizujem. Doći će na proteste omladina. Ona omladina čiji roditelji nemaju sigurno radno mjesto i rade nekoliko poslova kako bi imali minimum egzistencije. Doći će djeca radnika koji su nakon tranzicije ostali na birou. Doći će djeca i onih bolje stojećih ali obrazovanijih ljudi koji prave jasnu razliku između demokratije i privida našminkanog za potrebe plaćenih euro lobista. Doći će oni osjetljivi na nepravdu, pa i oni sa diplomom koji rade po kafićima, Plantažama ali rade.

Mada vas ne optužujem zato što se bavite procentima, i svojoj arogantnoj mladosti dozvoljavate da vrijeđate ljude koji po godinama mogu da vam budu i đedovi. Takođe, oprošteno vam je što ne znate da razlikujete doktorske titule, svjetski priznate naučne radove i Univerzitetske karijere od čaršijskih naklapanja. Dođe sve to na svoje sa godinama i iskustvom.

Zapravo, na mojoj generaciji je da ispravimo greške i propuštene prilike. Zato ćemo biti tamo 27.09. Zato što nemamo puno izbora. Osim da se pakujemo i prepustimo zemlju dojč filozofima iz sterilnih kafića. A taj scenario, najpoželjniji za ovaj režim neću priuštiti.

Zato što mi je žena od 75 godina prišla i rekla sljedeće, citiraću je :

Ivo moja, imam tolike godine ali idem sa tobom na ulicu. Idemo zajedno, idi pred mene, a ja ću za onaj narod da pravim priganice pa ćemo ih zajedno rušiti!

Nije se ona opterećivala ko će voditi,a ko će biti u drugom redu. Nije me ni pitala. Samo je rekla jedno – idemo da ih rušimo. I idemo. Mirno. Kao građani. Kao ljudi koji imaju odgovornost prema sebi, svojim precima i potomcima.

Zato svaki put kada čujem mladog čovjeka koji se bavi tako nekim analizama, sa pet evra maminog džeparca, ne znam šta da kažem sem da bi poštenije bilo da kaže:

Glasam DPS jer trenutno nema niko bolji. Možda i da pita majku da ga pusti da dođe. Biće tamo zabavno. Cio jedan dobro osmišljen program. Možda te i obogati, proširi vidike kada već te škole koji si završavao nisu. Možda sretneš još nekog bivšeg kolegu iz ekonomske koji se sjeća kako si i sa čime dolazio u školu. Pa da ga na licu mjesta ubijediš da to nije tačno. Da si eto toliko opasan da se vojske botova angažuju kako bi te diskreditovali. Možda ćeš jednog dana imati snage da odgovoriš na pitanje starosti đe ti je bila mladost. Mada je tvoja mladost već napunila 60 godina ali ti niko nije rekao.

A proteste da ostavi odraslim ljudima koji osjećaju odgovornost za svoj narod i svoju zemlju.

Piše:  Iva Pavlović