• Поглед

Аџић: Отуђење од отаџбине и бјекство од слободе матичне државе

1 min read

7 година ‎ ИН4С

Власти и србијанска војска повриједиле су суверенитет државе црногорске и прокламовали ни мање ни више анексију Црне Горе Србији и не савјетујући се и не питајући за пристанак представнике црногорског народa.

Новак Аџић

Краљ Никола I Петровић Његош је био заточеник, прогнаник у Француској, у вријеме када је бескрупулозно и злочиначки убијана Црна Гора, наводи историчар Новак Аџић у свом финалном одговору др Чаславу Копривци на текст “Забрана уласка у Црну Гору једини адекватан одговор ‘дукљанобранитеља'”.

Он истиче да чињеницу да је Црна Гора 1918. била жртва великосрпске инвазије, окупације и анексије, потврђује и извјештај бившег посланика Велике Британије на Цетињу грофа Џона Френсиса Чарлса де Салиса, који је био на челу савезничке мисије која је боравила у Црној Гори и испитивала стање у њој током прољећа и љета 1919. године.

Одговор г. Аџића преносимо у цјелости:

Пошто проф. др Часлав Копривица, по рођењу Никшићанин (1970), поријеклом и старином из Бањана, како није имао ниједан аргумент и чињеницу да оспори моје тврдње и доказе, прибјегао је бијегу са “полемичке пољане”. И још хоће себе да представи као потенцијалну, измишљену, „политичку“ жртву, мислећи да ће му надлежни органи државе Црне Горе забранити улазак у Црну Гору, убудуће.

Не знам што ће бити, али лично мислим да др Часлав Копривица не би требао имати проблема да уђе у Црну Гору, напротив, става сам да не треба ни помишљати да му забран треба стављати у том смислу, јер његов антицрногорски шовинизам само иде у корист јачања темељних уставних и законских норми и вриједности Црне Горе као државе. Односно, сматрам да његова (и његове братије) антицрногорска, ултадесничарска активност потврђује правило: што Црну Гору више они нападају са циљем да је униште као државу и што насрћу на црногорску нацију, то Црну Гору и црногорску нацију волимо и бранимо све јаче, јер јој исконски припадамо. Све у складу са уставним и законским поретком међународно признате државе Црне Горе.

Но, пошто је др Часлав Копривица капитулирао, усљед недостатка аргумената, у погледу даље полемике, ред је и моја обавеза да га као потуђеног Црногорца, асимилираног, београдског великосрбина, подсјетим на још неке историјске чињенице, које његову идеологијску и опскурну причу чине знатно више рушљивијом од куле од карата.

Британски лорд Херберт Џон Гледстон је у листу “Manchester Guardian” 11. марта 1919. године, између осталог написао: “Помисао да ће Црна Гора нестати у Србији, и да ће изгубити своју историјску индивидуалност апсолутно ми је одвратна” (1) . Колико год то било тачно и племенито што је пријатељ Црне Горе лорд Гледстон изрекао, на жалост то се тада догодило с Црном Гором.

Краљ Никола I Петровић Његош је био заточеник, прогнаник у Француској, у вријеме када је бескрупулозно и злочиначки убијана Црна Гора. У представци премијеру Француске Републике и предсједавајућем Конференције мира у Версају господину Жоржу Клемансоу 26. августа 1919. године из Неја код Париза Краљ Никола је, тражећи правду за своју земљу и свој народ, нагласио и ово:

“Власти и србијанска војска, која се налази под командом источне армије, повриједиле су суверенитет државе црногорске и прокламовали ни мање ни више анексију Црне Горе Србији и не савјетујући се и не питајући за пристанак представнике црногорског народа, који, према Уставу црне Горе, једини имају права одлучити о том питању” (2).

Власти Краљевине Србије су, од краја 1918. године, на територији Краљевине Црне Горе, након њене окупације и насилне анексије, посредством свог апарата за принуду, почињеле злочине као што су: убијања, мучења, силовања, интернације, гладовања, узурпације цивилне власти од стране војске, присилна регрутовања, пљачке и конфискације непокретне имовине, незаконите намете, уништавање историјских и културних споменика, стријељања затвореника, заробљеника и рањеника, разне злочине против цивила, злостављања, принудне мјере попут секвестра, реквизиција и контрибуција, девалвације и укидање новца, као и бројне друге репресивне, угњетачке, поробљивачке и асимилаторске радње и акте. Свему томе били су изложени Црногорци и други црногорски грађани, који нијесу били у служби београдских власти или њихови јањичари. Таква је била слика свирепог и крвавог режима који је владао на простору Црне Горе од 1918. године, у доба када је Краљевина Црна Гора присаједињена, припојена Краљевини Србији, алијас Краљевини СХС.

Ту чињеницу констатује и предсједник црногорске Владе у прогонству Јован Симонов Пламанац у једном писму, којег је 31. марта 1919. године, из Неја код Париза, упутио предсједнику С. А. Д. господину Вудроу Вилсону, у којему га обавјештава “о српским покољима и криминалу и политици инквизије против појединаца и заједнице” (3).

У циљу утврђивања стварног стања у Црној Гори послије 1918. године, долазили су у Црну Гору бројни страни представници, мисије и делегације, слате од релевантних субјеката у међународној заједници са конкретним и специјалним задацима. У ту сврху, поред осталих, у Црну Гору је 1919. године стигао, као представник САД, амерички официр и лични секретар предсједника Вудроа Вилсона мајор Чарлс Велингтон Фурлонг, каснији универзитетски професор.

Фуронг је, иначе, био члан америчке делегације на Конференцији мира у Версају 1919. године. Имао је обавезу да о ситуацији у Црној Гори, у својству шефа америчке мисије, на основу истраживања, сачини и поднесе извјештај. Фурлонг је био у Црној Гори од 6. фебруара до 2. марта 1919. године. Обишао је сву њену територију, разговарао је са представницима окупационих војних и цивилних власти, као и са противницима анексије Црне Горе Србији, заправо, са политичарима, официрима, затвореницима, устаницима, комитима црногорским.

Преко Чарлса Фурлонга, члана америчке мисије, представници осам никшићких племена и црногорских устаника послали су једно опширно писмо америчком предсједнику Вилсону 13. фебруара 1919. године. Аутори и потписници тог писма били су: Милисав Николић, бивши потпредсједник Народне скупштине, Живко Никчевић, секретар црногорског МУП-а, Стеван Павловић, мајор, Антоније Бојовић, правник, Радојица Никчевић, главнокомандујући устаничких снага, Никодим Јањушевић, главар монашких редова, Љубомир Николић, свештеник, Милисав Никчевић, учитељ, Драгиша Бојовић, војни заповједник и Андрија Станковић, мајор. У томе писму вели се да су “Црногорци лишени права слободних људи” и враћени уласком српске војске у Црну Гору 1918. године “у још грубље ропство”.

Устаничке вође, међу којима и Драгиша Бојовић, подвлаче у томе писму и то да је Црна Гора постала жртва “српских освајача и црногорских издајника”. У томе писму осуђује се тзв. Подгоричка скупштина и њене одлуке као лажне и намјештене, без легилитета и легалитета, говори се о терору који се спроводи над црногорским народом, пропаганди и подмићивању које користе српске окупаторске власти за своје циљеве, потом, о томе да су шуме пуне црногорских комита, који су узели оружје да одбране изгубљена и одузета права црногорском народу, затворима препуних црногорских патриота, скрнављењу црногорске историје и традиције и итд, те да Црногорци, поред осталог, “ни на који начин не могу прихватити стварање велике Србије” (4).

Чињеница је да је Црна Гора 1918. године била жртва великосрпске инвазије, окупације и анексије. То децидирано потврђује и извјештај бившег посланика Велике Британије на Цетињу и доајена дипломатског кора, грофа Џона Френсиса Чарлса де Салиса, личности која је била на челу савезничке мисије која је боравила у Црној Гори и испитивала стање у њој током прољећа и љета 1919. године.

Гроф Салис је био дипломатски представник Велике Британије у Краљевини Црној Гори на Цетињу од 1910. до 1916. године, а, доцније, као британски посланик при Ватикану, стигао је у Црну Гору маја 1919. године и у њој остао до краја августа 1919. године, сачинивши извјештај о стању у њој, којег британска влада никада није званично објавила. У том извјештају се запажа, између осталог, и то да је “Црна Гора сада окупирана од стране јаке силе српских трупа”, те да избори спроведени у Црној Гори “ни у једном смислу нијесу били легални”, а да је тзв. Подгоричка скупштина “донијела одлуке под бајонетом српских трупа и иза њих банде безаконских комиташа” и да је “анексија Црне Горе декларисани циљ српске владе”.

У том извјештају гроф Џон де Салис наводи да су затвори пуни црногорских родољуба, па у том смислу наводи и ово:

“Затвори су пуни. Лидери опозиције садашњем режиму су или у строгом притвору или у бјекству. Ако нијесу са њима, њихови лојалисти су напољу у брдима, док су њихове куће изложене уништењу у рукама банди или омладине наоружане од стране власти”, наводи конте де Салис.

Он у томе извјештају запажа и то да се “противници инкорпорације у Србију укључују у партизане краља Николе”, који је “легални суверен”.

Изасланик у Црној Гори дипломата Салис наводи, уз остало, и то да је “садашњи режим широко омрзнут”, и да на црногорској територији постоји “српска окупација и тероризам омладине”. Тај извјешатај је гроф Салис послао са Цетиња 21. августа 1919. године. Оригинални извјештај са пропратним писмом гроф Салис је послао у Лондон лорду Керзону од Кеделстона, а његову копију сер Џорџу Грехаму из британске амбасаде у Паризу, који је код црногорског Двора и Владе у егзилу био акредитован као дипломатски представник Велике Британије од 1917. до 1921. године (5).

Подсјећам овом пригодом на Изјаву 73 црногорских емиграната из Гаете од 20. априла 1920. године упућену премијеру и министру црногорске Владе Јовану С. Пламенцу, у којему потенцирају да настављују борбу за независну Црну Гору, додајући да је “то оно што ми тражимо и оћемо, то је оно за што смо све осим части изгубили, то је оно за што ћемо и потоњу кап крви дати и портиву свакога ко нам буде ово ометао борити се до потоњега”.

У томе писму жестоко се осуђују “београдски лопови и разбојници”, њихове “подвале, лажи и интриге” који су краљу Николи и влади црногорској онемогућили повратак у домовини и који, како се каже у томе писму, “својим разбојничким бандама окупираше нашу земљу и лишише је слободе, унижавајући нашу славну прошлост, историју и барјак”.

У томе писму се апострофира и ово: “Послије оваквог створеног стања, славним и намученим синовима Црне Горе, није преоставало ништа друго, него са тужним срцем латити се оружја и гонити узурпаторе и разбојнике са својега светога огњишта, те са потоцима проливене крви цијелом свијету манифестовати да тражимо васпоставу домовине коју смо вјековима својом крвљу очували. Несрећни положај наше домовине и њеног народа, послије годину ипо стоји неријешен. За све ово вријеме потоцима се у њој крв пролијева, а хиљаде њених синова гњију по тамницама; хиљаде невине дјеце и жена крепају на улице без крова и склоништа, а хиљаде опет у изгнанство” (6).

“Глас Црногорца”, Неј на Сени код Париза, број 90 од 12. децембра / 25. децембра 1920. године, објавио је чланак под насловом “За слободу златну”, који говори о погинулим црногорским устаницима у борби против окупаторских власти Краљевине Србије. У том чланку наводи се и сљедеће:

“У неравној борби коју воде црногорске патриоте противу злочиначких србијанских окупаторских власти у Црној Гори досад је пало много честитих црногорских синова, чија ће имена бити дубоко урезана у срцима свију честитих Црногораца, који су остали вјерни својим вјековним традицијама и вјерни својој отаџбини…

Поручник Вук Ненезић из Лукова погинуо у јулу 1919. године у борби на Трубјелу (Рудине).

Официр Ђуро Миковић из Драговољића, погинуо у планини никшићкој;

Правник Антоније Бојовић, Блажо Бојовић, Јакша Машнић и Радоња Симоновић – сви из Жупе.

Студент Милета Андријевић из Мартинића.

Син ком. Марка Марковића из Пипера – погинули у мјесецу августу 1919. године у Мартиниће;

Мирко, Андрија и Нешко Ћетковићи из Озринића, погинули октобра 1919. године на Крнову.

Официр Јован Булатовић и Вучић Ракочевић из Роваца, погинули у октобру 1919. у Ровца;

Капетан Драгиша и барјактар Милан Бојовићи и Васо Мушикић из Жупе, погинули јануара 1920. у Рудине;

Поручник Никола Николић из Рудина, погинуо новембра 1919. у Рудине.

Сви су они погинули у борбама противу окупаторских власти. Слава им”, завршава свој својеврсни некролог емигрантски “Глас Црногорца”.

Рођени брат официра Блажа Марковића из Пипера, зеленаш, устаник, комита и емигрант црногорски, борац “За право, част и слободу Црне Горе” Станко Богићев Марковић, бивши предједник градског вијећа Подгорице, је из Рима 15. јуна 1921. године упутио је писмо – протест у име Комитета Црногорских избјеглица комисијама за спољне послове Скупштине и Сената Републике Француске у Паризу.

У томе писму Станко Марковић наводи, поред осталог да је:

“дипломатија Републике немилосрдно нарушила принцип у погледу Црне Горе, једне од својих савезница”, наводећи да је Француска дипломатија од 1918. године Црну Гору: “учинила предметом трговине. Од тог доба користила је сва средства да поништи хиљадугодишњу слободу црногорског народа, не водећи рачуна о славним Француским традицијама, о елементарним начелима права и међународне правде и нарочито неукротивој вољи црногорског народа да живи слободан и независтан.

Да би оправдала такву дјелатност пред племенитом француском нацијом, Влада Републике је као изговор узела ‘изборе’ за југословенску конституанту, које су 28. новембра 1920. године у Црној Гори спровеле српске власти, које су је војно окупирале. Но, ти избори су одржани док је француска влада признавала Црну Гору као независну и суверену државу и држала код Краља и код владе ове земље свог дипломатског представника. То је само по себи злочин и потпуно је очигледно да је ту мање него игдје друго влада г. Лега могла потражити легалну основу за признавање насиља почињеног над савезничком Црном Гором.

Преседан који је направио г. Лег, ако се не осуди, обавезивао би Француску да призна изборе које би, на примјер, Њемачка спровела у Аустрији. Но, поред тога, многи други аргументи пробили би легалитет држања владе г. Лега у овом питању. Заиста, избори од 28.новембра 1920. године, иако спроведени под српском војном окупацијом, дали су резултате који не иду у прилог Србији. Само 23,75 % од укупног броја црногорских бирача, и то још под присилом окупационих власти, дало им је глас.

Комисија за спољне послове наћи ће у поглављу VIII књиге “Улога Француске у насилној анексији Црне Горе” непобитне доказе који показују да је, упркос војној окупацији, само 5% од укупног црногорског изборног тијела било наклоњено Србији.

У таквим условима, лако је схватити упорност Србије да се супротстави томе да се савезничком народу одобри барем плебисцит аналоган онима који су били дати некадашњим непријатељским провинцијама Шлезвигу, Горњој Шлезији, Корушкој, итд” (7).

Закључак након ових докумената сам се јасно намеће. Просудите сами.

П.С. Овим завршавам полемику са др Чаславом Копривицом из Београда и захваљујем редакцији ИН4С на уступљеном простору за академски, интелектуални дијалог и расправу.

Напомене:

1) Види о томе и: „Глас Црногорца“, Неји код Париза, број 69, од 8. маја 1919, стр. 2.

2) Поменута представка краља Николе интегрално је објављена у емигрантском “Гласу Црногорца”, као и у књизи “Улога Француске у насилној анексији Црне Горе” (Званична документа која објављује министарство спољних послова Краљевине Црне Горе), Прво издање Рим, 1921, друго издање, Бар, 2000, пиреридо проф. др Шербо Растодер, стр. 47, и бројним другим дјелима и списима. Ова представка је у цјелости објављена и у књигама: “Цјелокупна дјела Николе I Петровића Његоша”, Цетиње, 1969, VI, стр. од 399 до 405 и “Никола I Петровић Његош-Политички списи” (приредио Др Драгоје Живковић), Цетиње/Титоград 1989, стр. од 489 до 495.

3) Видјети о томе и: проф. Др Драгољуб Живојиновић, академик САНУ, “Црна Гора у борби за опстанак 1914-1922”, Београд, 1996, стр. 369)

4) Ово писмо је по први пут објављено у књизи др Шерба Растодера, “Црна Гора у егзилу 1918-1925”, Књига II, Подгорица, 2004. године, стр. 40-47. Оригинал се налази у Хуверовом Институту у САД.

5) Види о томе: Проф. др Живко М. Андријашевић и проф. др Шербо Растодер, “Црна Гора и Велике силе«, Завод за уџбенике и наставна средства, Подгорица, 2006, стр. 178-179.

6) Ову изјаву интегрално је објавио проф др Шербо Растодер у својој књизи “Црна Гора у егзилу”, књига II, Документа, док. Бр. 50, стр. 282-283-284-285, Подгорица, 2004.

7) Цитирано према: проф. др Шербо Растодер, “Црна Гора у егзилу”, књига II, Документи, Подгорица, 2004. док. Бр. 96. стр.427-430.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: