• Поглед
• Топ 1

А друг Тито јаше ли га, јаше

3 месеца ‎ ИН4С

Комунизма као државног система одрекле су се, макар формално, скоро све земље свијета. Чак и оне најригиднијег комунистичког педигреа, попут рецимо Кине, преко Сјеверне Кореје која је комунизам надоградила ауторитарним системом у којем се све, од идеологије па до најситнијег државног дјеловања, свело на једног човјека, па до Кубе, итд. учиниле су извјесне, макар и козметичке промјене и искорачиле напријед. Чак се и њихова већинска друштвена свијест измакла испод шињела једноумља и безбожништва, баштинећи комуниам једино као, теоретски, идеју блиску хришћанском човјекољубљу. И Црна Гора се, истина, заогрнула формалном демократијом, али њена већинска друштвна свијест ни за корак се није мрднула из четрдесетосмашке атмосфере.

Сав медијски, културни, НВО, политички поготово, простор контаминиран је духом комунистичке исључивости и црно – бијелог гледања на појаве и људе. Постоји само добро и лоше, добри и лоши момци, при чему је све добро „наше“, сви добри су такође наши и „добри моји“, а на другој страни све је олош, оличење зла, издаје и неморала. Још увијек траје партизанско – четничко разрачунавање, с тим да су идеолошке матрице посве побркане и замијењене. И, тако.. „све је исто, само њега нема“!

А, „њега“ има, и те како. У униформи и пози дубоко замишљеног маршала, набраног чела за којим се крију дубоке мисли, протјеран одасвуд, па и из „родног“ му Кумровца, столује усред Подгорице, града који се одрекао његовог имена, али не и његовог духа и наслеђа.