Еустахија Арсић – прво женско перо на славеносербском
Еустахија Арсић, књижевница, преводилац и добротворка, написала је “Совјет матерњи”, али књижевни првенац није потписала. Остала је упамћена и као прва жена сарадник Летописа Матице српске.
После боја на Косову, иглом и златним концем, монахиња Јефимија спевала је “Похвалу кнезу Лазару”. А онда су прохујала четири века док се није охрабрило ново женско перо. Иза њега се крила Еустахија Арсић, прва књижевница која је писала на славеносербском језику. Мало је трагова који нас воде до њеног живота и рада, али се зна да је оправдала поређење са Жорж Санд, Францускињом која је своја дела потписивала мушким именом. Управо то је чинила и Еустахија, свесна да само тако може да изнесе борбу за савремено васпитање припадница нежнијег пола. Јер, време у којем је живела није било на страни жена. И није било спремно за раскид са конзервативним.
На свет је дошла 14. марта 1776. године, у кући оца Гаврила Цинћића и мајке Марте. Фрушкогорска варош било је родно место “наук љубитељице” и “љубитељице муза”, како су је звали. Поносно је истицала Ириг, говорећи да се у овом сремском крају рађају само изузетни људи, “они који су осим света”.
Тек пола века после њене смрти, кренуло је интересовање за њено детињство и младост, али тада, у покушају да је “разоткрије”, уредник часописа “Јавор” Илија Огњановић није имао много среће. Сазнао је да се са породицом преселила у Арад, да је била толико лепа да су јој песници писали оде, али оно што је било далеко важније јесте њено образовање, чињеница да је говорила немачки, енглески, латински, француски и румунски језик. Била је увек “гладна” писане речи, па се претплатила на сва дела Доситеја Обрадовића, “гутала” је мудрости историчара Јована Рајића, научника Атанасија Стојковића, Џемса Томсона, Павла Кенгелца…
Удаја, додуше трећа, пружила јој је шансу да се надограђује у ономе до чега јој је највише стало – образовању. После брака са трговцем Лацковићем, уследио је живот са племићем Томиславом Радовановићем, а онда са Савом Арсићем. Последњи супруг, сенатор, градски начелник, управитељ и добротвор учитељске школе (Препарандије) у Араду, био јој је ветар у леђа. Са њим је доспела у високо друштво, па је још више читала домаћу и страну литературу, претплатила се на сваку српску књигу, листове и часописе, још више је интелектуално јачала, што ју је охрабрило да се посвети таленту који је готово скривала и од себе. Написала је “Совјет матерњи” и посветила га Урошу Несторовићу, али свој књижевни првенац, који је изашао из Будимске универзитетске штампарије, није потписала, него се сакрила иза једне од две песме које су биле додате на крају књиге. Обратила се директно младим људима, желећи да их подстакне да се боре за себе и раде на личном напретку. Било је то 1814, године коју је угледни професор Андра Гавриловић означио као прву “од како се у српској књижевности јавља женскиње, Српкиња с пером у руци, као књижевник”.
Преводилачке успехе није морала да крије, па су се приче о њима “разлетеле” чак међу странцима. Пруски официр Ото Дубислав племенити Пирх је 1829. године написао књигу “Путовање по Србији”, спомињући Еустахију као врлог преводиоца Виланда, Волтера, Томсона… А остала је упамћена и као прва жена сарадник Летописа Матице српске. Овој установи је оставила два легата, а важила је и као добротвор неколико српских и румунских просветних и верских институција. И Јоаким Вујић, који ју је прво кудио због тога што је три пута стајала пред олтар, био јој је захвалан на доброчинитељским подухватима.
– Бићу јој благодаран до последнаго диханија – говорио је, јер му је поклонила 450 форинти сребра да изда књигу у време када је био остављен од целог света.
